Миодраг Павловић "тихо живио - тихо и отишао"
Рођен је у Новом Саду. Основну и средњу школу завршио је у Београду, као и Медицински факултет, који је студирао од 1947. до 1954. Прву збирку – „87 песама” – објавио је 1952. Ова пјесничка књига сматра се прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности опредијелила даљи животни пут Миодрага Павловића.
Био је изванредан познавалац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих пјесника послијератне српске књижевности. Његова поезија и есеји објављени су на свим европским језицима и неколико оријенталних. Дјела су му нарочито превођена на њемачки језик и врло високо оцјењивана у најугледнијим њемачким листовима. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на њемачком језику, која је изашла 2004. Ова антологија – „Песма помера брда”, добила је наслов према једном стиху Миодрага Павловића. Антологија садржи 260 песама, од 82 аутора. Године 1960. постао је драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је дванаест година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”. Добитник је највећих српских и европских награда.
Његова најзначајнија дјела су збирке: „87 песама” (1952), „Стуб сећања” (1953), „Хододарје” (1971), „Улазак у Кремону” (1989), „Космологија профаната” (1990), „С Христом нетремице” (2001), романи: „Други долазак” (2000) и „Афродитина увала”. Аутор је више књига есеја. Приредио је неколико антологија поезије, међу којима је најзначајнија „Антологија српског песништва од XIII до XX века”. Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце.
Живио је на релацији Тутлинген–Београд. У посљедње вријеме је све рјеђе долазио, повукао се из јавног живота, кажу да је посљедњих дана одбијао и храну да узима. Његови пријатељи тврде да је желио да буде кремиран и сахрањен у Београду.
Тихо живио – тихо и отишао
Милован Данојлић:Напустио нас је један од градитеља љепоте и достојанства књижевне умјетности 20. вијека. Миодраг Павловић се појавио међу предводницима отварања наше поезије, и културе уопште, према великом свијету, у часу када се за то, поред дара и звања, тражила и извјесна храброст. Једна од најумнијих наших глава, модерниста с ослонцем у националној традицији, као пјесник, есејиста и антологичар, дјелом и ријечју борио се за висока мјерила пјевања и мишљења, која су се, у међувремену, помутила и срозала. Упоређено с текућим стањем ствари, време у којем се појавио Миодраг Павловић приказује нам се као Периклово доба наше културе. Посљедњи пут, разговарали смо, телефоном, почетком маја, он из Њемачке, ја из Француске. Одлагао је, због лошег здравственог стања, редовну посјету Београду, не губећи наду у добру будућност града према којем је, у поезији и животу, гајио живу, у историји утемељену, љубав.
Матија Бећковић: Миодраг Павловић је носио најобичније име, а остварио најнеобичније дјело. Као да му је име бивало непознатије, што му је дјело постајало славније, а то није једини парадокс његове животне мистерије. Јавио се са „87 песама”, а живио тек једва годину дана мање. „Свет је постао лакши за један људски мозак” – један је од његових првих, славних стихова. Не знам која ријеч би била тачнија и прикладнија да се каже о њему у часу посљедњег опроштаја. А тај мозак, за који је свијет остао лакши, а српско умље сиромашније, није био тек мозак једног смртника, већ мозак пјесника прекретника, који је у херојској борби за памћење вратио српској поезији неколико отписаних вијекова. „Такозвани мртви”, наслов је његовог посљедњег рукописа, и тако ће међу нама, такозваним живима, од сад словити и он сам. Миодраг Павловић је био оличење чистога ума, човјек најоштрије и најблиставије интелигенције.
Петар Пајић: Пјесник не умире, јер иза њега остаје оно што се зове дух. Његова поезија, и уосталом свака његова ријеч, исказана кроз пјесму или есеј, не може се померити. Вријеме је немоћно. Он је био међу првима који су нам показали модерне путеве духа.
Вито Марковић: Миодраг Павловић је био пјесник тих, опрезан, мудар, ненаметљив. Као пјесник и антологичар, својим модерним лирским мерилима, постао је наше вријеме. Дружили смо се. Били смо пријатељи. Разговарали о свему, па и смрти. Питао сам га шта послије смрти више воли – пепео или оно друго. Одговорио је: „Пепео, пепео.” Тихо је живио, тихо је и отишао, као неко ко је скоро увијек био у слози са самим собом.