Британски музеј: Вјештице у умјетности
Одакле ова представа долази? Одговор, који је комплекснији него што се чини, могу да сазнају посјетиоци нове изложбе у Британском музеју у Лондону која се бави иконографијом вјештичарења.
Вјештице имају дугу и богату историју. Њихове претече су се појавиле у Библији гдје је краљ Сол консултовао такозвану Вјештицу из Ендора. У класици су биле у облику крилатих харпија и стрикса - летећих створења која су крештала као сове и хранила се бебама.
Кирка, чаробница из грчке митологије, била је нека врста вјештице, способна да своје непријатеље претвори у свиње. Као и њена рођака Медеја. Древни свијет је, дакле, био одговоран за бројне карактеристике које ће каснијих вијекова бити приписиване вјештицама.
Ипак, пише Би-Би-Си, данашње виђење вјештица "установљено је тек на почетку ренесансе. А за то је најзаслужнији један човјек, њемачки мајстор Албрехт Дирер.
На двије изузетно утицајне гравуре, Дирер је обликовао данашњи стереотип вјештице. Са једне стране, као што је случај са "Четири вјештице" (1479) Ханса Балдунга Грина, она је млада, лијепа и згодна, жена која може да очара мушкарца. Са друге стране, што се лијепо види на "Вјештици која јаше унатрашке на кози" (око 1500), она може да буде матора и грозна. На овој гравири, гола вјештица приказана је како сједи на рогатој кози, симболу ђавола. Груди су јој опуштене, уста отворена док промуклим гласом извикује чаробне ријечи а њена рашчупана коса лети у супротном смјеру од њеног кретања што је знак њених вјештичијих моћи. Чак држи и метлу. Ово је, пише Би-Би-Си, матријарх вјештица популарне културе данас.
За историчаре умјетности, интересантно питање је шта је ренесансним умјетницима послужило као узор? Једна теорија је да су Дирер и савременици били инспирисани персонификацијом Зависти у Мантењиној гравури "Борба морских богова".
"Мантењина фигура Зависти представила је вјештицу као грозну бабу", каже умјетник и писац Деана Петербриџ која је кустос изложбе у Британском музеју. "Завист је гојазна, груди јој више нису лијепе због чега је љубоморна на жене и напада бебе и једе их, а умјесто косе има змије".
На сличан начин вештица је приказана и на "Ло Стрегожо", италијанској графици из 1520. гдје грозна вјештица са отвореним устима, рашчупаном косом и дроњавом одјећом стоји изнад котла из којег излази монструозни костур док десном руком посеже за бебом која јој лежи поред ногу.
Ова графика појавила се у "златно доба" приказа вјештица, бурном, сиромашном, нестабилном 16. и 17. вијеку, када су суђења вјештицама била изузетно популарна у Европи.
Заправо, популарност женомрзачких приказа вјештица може се повезати са изумом пресе за штампу чиме је штампани материјал брзо раздјељиван а многи од тих принтова могу се видјети на изложби.
До 18. вијека вјештице више нису биле пријетња. Умјесто тога, на њих се гледало као на сујеверје сељака. То, међутим, није спречавало умјетнике попут Гоје да их сликају.
Лос Цаприћос, Гојина колекција 80 графика из 1799. користила је вјештице, гоблине, демоне и чудовишта као сатирично оруђе, како ви показали зло у свијету.
Гоја није вјеровао да вјештице постоје али су његове графике међу најмоћнијим, најпрепознатљивијим сликама вјештица икад направљених. Табла 68 Лос Цаприћос-а је изузетно моћна. На њој вјештица учи згодну младу вјештицу-приправницу како да лети на метли. Обје су наге а цијела представа дјелује прилично порнографски, нарочито ако се узме у обзир да шпанска ријеч "волар" (летјети) у сленгу значи оргазам.
Истовремено, у Енглеској се појавила читава плејада умјетника који су радили готово позорисне сцене вјештичарења. Хенри Фусели је урадио неколико познатих слика на тему Макбета.
И поред тога, интересовање за вјештице било је у опадању и недостајала му је чудна, узбудљива црта коју је овај жанр имао ранијих вијекова.
У 19. вијеку прерафаелисти и симболисти били су привучени фигури вјештице коју су они доживљавали као фам фатал али је њихова задовљива чаробница више припадала области сексуалне фантазије него високе умјетности.
Једина константа кроз историју умјетности вјештица је мизонгија. Петербриџ каже да то, на жалост, јесте истина и да су представе вјештица демонизација жена. "Али су често везане са друштвеном критиком. Вјештице су биле жртвено јагње на коме се пројектовало свако зло у друштву".