Годишњица страдања припадника ЈНА и цивила у Бјеловару

Пошто је изостала помоћ виших команди ЈНА, командант 265. механизоване бригаде, стациониране у касарни на Војновићу, пуковник Рајко Ковачевић, наредио је обуставу даље одбране, одлагање оружја, предају војника и старјешина и њихово постројавање у кругу касарне у коју су потом ушли припадници Зенги.

По уласку у касарну, Јуре Шимић, у својству предсједника Кризног штаба Бјеловара, наредио је да се заробљени војници и старјешине скину до појаса, а потом је из строја извео команданта Ковачевића и његове помоћнике, потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића и у свакога испалио по два метка из пиштоља, усмртивши их на лицу мјеста.

Сутрадан су, по Шимићевој наредби, грађани Бјеловара обилазили заузету касарну, у којој су били изложени лешеви убијених официра, које су у мимоходу скрнавили пљувањем и мокрењем по њима.

Осим тројице официра у касарни у Бјеловару погинула су још шесторица припадника ЈНА Зоран Крстић, Шукри Кељани, Љубиша Лазић, Недељко Јоветић, Ејупи Бертоли и Горан Радовановић, а заробљено је 59 официра, подофицира и грађанских лица на служби у ЈНА и око 250 војника, који су, након физичких и психичких злостављања, размјењени 9. новембра 1991. године.

Шесторица заробљених резервиста ЈНА са подручја Бјеловара Радован Барберић, Здравко Докман, Радован Гредељевић, Иван Хосјак, Бошко Радоњић и Милорад Ђорђевић издвојени су и затворени у полицијску станицу, одакле су их, четири дана касне, извела униформисана лица са фантомкама на главама и стријељали их исте ноћи у шуми Чесма, недалеко од мјеста Мало Кореново.

Са њима је био и цивил Саво Ковач из Бјеловара, кога су дан прије ухапсили у његовом стану под оптужбом да је "снајпериста", који је, игром случаја, иако је задобио три прострелне ране, преживио стријељање.

Док је трајала борба за касарну на Војновићу, мајор ЈНА Милан Тепић, командант складишта борбених средстава "Барутана" у селу Беденик, недалеко од Бјеловара, ради спречавања његове предаје припадницима Зенги, дигао га је у ваздух са 170 тона експлозивних средстава.

Том приликом су страдали и он и војник, Стојадин Мирковић /19/, који, упркос мајоровој наредби, није хтио да се преда.

Хрватска страна је потврдила губитак 11 својих војника, због чега су, послије предаје, из освете, стријељали командира страже на том објекту, старијег водника Ранка Стевановића.

Војно тужилаштво у Београду је 1992. подигло оптужницу против Јуре Шимића и његових сарадника, која му је, преко Вијећа за ратне злочине у Београду, достављена у августу 2011. године, што је испровоцирало Хрватски сабор да, у октобру исте године, донесе Закон о ништавости одређених правних аката правосудних тијела бивше ЈНА, бивше СФРЈ и Србије, који је спријечио даље поступање по њој.

Иако је предсједник Хрватске у децембру исте године затражио, а Влада Хрватске, у марту 2012. године, подржала оцјену уставности овога закона, Уставни суд Хрватске о томе још није донио одлуку.

Жупанијски суд у Бјеловару је, по захтјеву Жупанијског тужилаштва у Бјеловара, против Шимића, у новембру 2010. године, покренуо истрагу због сумње да је починио ратни злочин против ратних заробљеника.

Истрага је у току, али је у међувремену пребачена на Жупанијски суд у Ријеци, а осумњичени је, након 11 дана проведених у притвору, пуштен да се брани са слободе.

За убиство шесторице заробљених резервиста ЈНА и покушаја убиства једног цивила, пред четири различита суда, оптужени су пресудом Жупанијског суда у Загребу из новембра 2011. године ослободени оптужбе, уз образложење да дјела за која се терете по закону нису кривична дјела.

У Бјеловару се 29. септембар слави као Дан града и Дан бјеловарских браниоца, наводи се у саопштењу.