ФИФА: Од маја 2015. забрана власништва трећих лица
Подсјећамо, власништво трећих лица (ТПО) омогућава инвеститорима да купе удио у уговору играча од клуба, а онда зарађују од будућих трансфера.
Може се рећи да кровна свјетска кућа фудбала креће у обрачун са фудбалским "владарима из сјенке" о којима се до скора није пуно причало. Вјероватно се око свега не би ни подизало толико прашине, да њихов утицај на фудбалску игру није постао доминантан. Борба са "суперменаџерима" била је најприје задатак ФИФА, међутим, како Сеп Блатер није одмах реаговао, ствар је у своје руке узела УЕФА. На крају, Извршни комитет ФИФА ипак је изгласао глобалну забрану власништва трећих лица над фудбалерима.
Процесом у којем ће се менаџерима онемогућити да зарађују огромне количине новца, руководиће тијело на чијем челу ће бити потпредсједник ФИФА и УЕФА Џеф Томпсон.
У саопштењу ФИФА се наводи да ће сви уговори, коју буду склопљени до краја априла 2015. године имати рок од годину, односно да ће трећа лица до тада имати права на трансфер фудбалера.
Ова пракса је забрањена у неким земљама, међу којима су Француска и Енглеска, али је популарна у шпанским и португалским клубовима, који тако доводе младе Јужноамериканце.
Критичари, међу којима је и заједница играча ФИФПро, кажу да "ТПО" охрабрује играче да пређу у други клуб искључиво због зараде, а не из фудбалких разлога, што према њихвој оцјени, нарушава интегритет фудбала.
Читава прича је почела када је Киа Жорабчијан из Коринтијанса у Вест Хем пребацио Карлоса Тевеса и Хавијера Маскерана, посљедњег дана љетњег прелазног рока 2006. Док је Маскерано брзо прешао у Ливерпул, Тевез је годину дана касније отишао на двогодишњу позајмицу Манчестер јунајтеду, док је био власништво агенције.
Тек преласком у Сити 100 посто власништва над играчем прешло је у руке клуба. Утицај менаџера на фудбал постао је велики проблем за стотине клубова широм планете, а као примјер најчешће се наводе португалске екипе, чији удио власништва над сосптвеним играчима је често изузетно мали. Слична је ситуација и у земљама земљама бивше Југолсавије, али промет Порта, Бенфике и Спортинга је изузетно велик.
Тако водећи српски клубови неколико година уназад продају агенцијама права на своје кључне играче, па од њихових каснијих трансфера немају велику корист. Лазар Марковић потписао је са фондом Пинија Захавија уговор мјесецима прије него што ће напустити Србију и заиграти за Бенфику, а његов трансфер у Ливерпул потрајао је дуже јер Премијер лига већ годинама има забрану агенцијског власништва.
Проблем је у сиромашним земљама, у којима клубови немају средства да издржавају играче. Агенције у тој ситуацији преузму на себе обавезе, али заузврат добију проценат власништва над фудбалером, што им се многоструко исплати приликом продаје играча.
Власништво треће стране не треба мијешати са редовним пословањем фудбалских агената, који добијају проценат од уговора својих клијената са клубовима, већ су само додатни извор прихода за њих.
Фудбал је одавно игра у којој се врти много новца. На једној страни су милијарде људи који се овој игри искрено радују и уживају гледајући своје симпатизере како мајсторијама савладавају препреке до толико жељног трофеја, док су на другој страни они малобројни који у цијелој ситуацији виде огромну финансијску добит и задовољно трљају руке, најчешће на штету ових првих.
ФИФА и УЕФА крећу у још једну битку за добробит најљепше споредне ствари на свијету, како би фудбал вратили, колико толико, на исконски пут, а хоће ли у томе и успјети, видјећемо.