Најстрашнији филм о Холокаусту - премијера послије 70 година

"У прољеће 1945...“ чујемо глас наратора испод слике идиличног њемачког крајолика "...савезници су напредовали у Њемачкој све до Барген-Балзена. Уредни воћњаци и сређене фарме моментално су оставили позитиван утисак на британске војнике. Све док нису осјетили смрад..."

Тако почиње британски филм о Холокаусту који је чамио на полици 70 година, прије свега из политичких разлога. Смрад је долазио од изгорјелих лешева и од логораша који су били затворени у концентрационом логору Барген-Балзен, тик поред оних уредних воћњака.

Док су савезници ослобађали један по један концентрациони логор, британски министар информисања Сидни Бернштајн (који је касније основао телевизију Гранада) изабран је да сними филм који ће документовати доказе о нацистичким злочинима.

Бернштајн је формирао импонзантан тим, састављен од будућег лабуристичког шефа кабинета Ричарда Кросмана (који је написао поетични сценарио) и Алфреда Хичкока, који је допутовао из Холивуда да би савјетовао Бернштајна о структури самог филма. Радни назив је био "German Concentration Camps Factual Survey”. 

Током рада на филму, константно им је стизао материјал са терена. Британске, америчке и совјетске трупе су им слале снимке и фотографије из 11 концентрационих логора укључујући Аушвиц, Бухенвалд, Дахау и Берген-Белзен. Ти документи су приказивали мртве, осакаћене, болесне, али и такве горозоте као што су остаци људских тијела у пећима.
У једном снимку из концентрационог логора Мајданек, видимо велике џакове пуне људске косе. Коса је одсјечена са лешева, пажљиво је сортирана и измјерена.

"Ништа се није бацало", чујемо наратора. "Чак су им и зуби вађени из вилица".

Бернштајнов филм у једном тренутку приказује гомилу наочара.

"Ако један од 10 људи носи наочаре", каже наратор, "шта мислите, колико њих је убијено да би се направила ова гомила?“

Седамдесет година након што је све ово снимљено, режисер и антрополог Андре Сингер је направио документарац "Night Will Fall"  који ће крајем јануара бити приказан на Би-Би-Си телевизији.

Сингер је интервјуисао преживјеле затворенике, који су се појављивали у оригиналном, Бернштајновом филму. Једна од њих је Анита Ласкер-Валфиш (данас има 89 година), која се сјећа дана када су британски војници ушли у Балзен-Берген.

"То је био невјероватан тренутак. Одједном, чули сте упозорења на енглеском језику: "Останите мирни, не напуштајте логор, помоћ само што није стигла". Нисмо могли да вјерујемо шта чујемо."

Ласкер-Валфишова и њена сестра Рената су у Балзен-Берген дошле из Аушвица, након што су нацисти почели да се повлаче пред Црвеном армијом. У Аушвицу, Анита је била чланица логорашког оркестра и свирала је виолончело свако јутро док су затвореници одлазили да раде, као и када су се враћали у логор. Такође је свирала и концерт за СС трупе.

"То је јако тешко описати", Анита Ласкер-Валфиш прича о дану када је осјетила слободу.

"Проведеш године спремајући се да умреш и онда схватиш – још увијек си ту. Имала сам 19 година тад. Сваки британски војник нам је изгледао као бог лично. Нисмо очекивали да ћемо доживјети и преживјети логор, али јесмо. Били смо ту и дисали смо“.

Послије рата, сестре су се преселиле у Енглеску, а Анита је постала истакнути члан Британског камерног оркестра у коме је свирала, наравно, виолончело.

"Судбина сестара Ласкер-Валфиш је више изузетак него правило", прича Андре Сингер.

"Многи логораши су остајали тамо и до пет-шест година након ослобођења. Они најчешће нису имали гдје да иду – посебно не у Британију или Америку. Нисмо их жељели“.

Сингер је интервјуисао још једног заробљеника Балзен-Бергена, Хрвата Бранка Лустига. У тренутку када су савезници дошли да ослободе логор, Бранко је био толико болестан, да када је чуо звуке и буку по доласку војника, помислио је да је у рају и да слуша оркестар анђела који свира трубе. У реалности, то су биле гајде које су свирали шкотски војници.

Много година касније, Стивен Спилберг је изабрао Лустига (које се тада бавио филмом), да буде продуцент филма "Шиндлерова листа". Лустиг има теорију зашто британске власти нису биле расположене да се прикаже Бернштајнов документарац.

"У то вријеме, Британци су имали довољно својих проблема са Јеврејима", каже он.

Под тим Лустиг мисли на агитовање циониста да Јевреји добију своју земљу, а све то док је Велика Британија имала протекторат на Палестином. Британске власти су страховале да ће овај филм само распалити то осјетљиво питање.

Сингер каже да је већ добио оштре критике зато што је уврстио Лустигову опаску у свој филм.

"Нема некаквих чврстих докумената зашто филм није толико дуго приказан. Међутим, мислим да је Бранко ипак у праву.“

Сингер додаје да је 1945, секретар за иностране послове долазеће лабуристичке владе Ернест Бевин био анти-циониста и да није благонаклоно гледао на стварање јеврејске државе. Међутим, за то не постоје чврсти докази.

"Једини званични документ који имамо на ту тему, јесте писмо министарства иностраних послова у ком се каже “да приказивање таквог филма није добра идеја“.

Било како било, филм ког они који су га виђели називају ремек-дјелом британске документарне филмске историје, чекао је 70 година на полици. Бернштајн је преминуо 1993, и Сингер каже да је до краја живота жалио што није комплетирао овај документарац.

Снимци из Бернштајновог незавршеног филма доказују кривицу команданата који су водили концентрационе логоре, а који су касније осуђени у Нирнбергу и Линебругу. Анита Ласкер-Валфиш се сјећа колико је била преплашена док је у Линебургу свједочила против команданта логора Берген-Балзен Јозефа Крамера, који је имао надимак "звјер из Балзена".

Њено свједочење су потврдили снимци из филма, који су били потпуно контрадикторни од Крамерове одбране.

"Крамер је рекао да није имао храну, да није имао чиме да храни затворенике и да је то једини разлог зашто су они у тако лошем стању. На снимцима из филма се јасно види да то нема везе са истином", каже Сингер. Крамер је осуђен на смрт вјешањем 1945.

"Ја сам рођен 9. маја 1945, тако да припадам генерацији која је знала о тим догађајима, али мој одрасли синови на примјер, знају врло мало. Требају нам овакви снимци да би нове генерације биле упознате са историјом“
Кросманов сценарио се завршава сљедећим ријечима: "Ако свијет не научи лекцију којом нас ове страховите слике уче, пашће ноћ. Али ми који смо уз божју милост преживјели, сигурно ћемо научити".

Да ли се Сингер слаже са овом опаском?

"Волио бих да је Кросман био у праву, али нажалост послије 1945. десило се много геноцида, које нису спријечила сазнања из Другог свјетског рата“.

Упркос томе, Сингер мисли да ови дубоко узнемирујуће слике, које на тренутке изгледају језивије од најгорег филма страве и ужаса, треба да се погледају.

"Ја сам рођен 9. маја 1945, тако да припадам генерацији која је знала о тим догађајима, али мој одрасли синови на примјер, знају врло мало. Требају нам овакви снимци да би нове генерације биле упознате са историјом“.

Да ли Сингер мисли да ће се “Night Will Fall“ приказивати у школама?

“Мислим да хоће, иако постоји велико противљене, јер је филм заиста узнемирујући. То је истина, али мислим да ако филм сагледамо у правом контексту, он нам само може помоћи да боље сагледамо шта се десило. Све страве и ужасе рата можемо разумјети само ако видимо овакве слике и снимке", закључује Сингер.