Турска отворила и трећи фронт
Турска може да се нада како ће очистити сјевер Сирије од Исламске државе, али је бомбардовањем преко границе одмах себи створила неприлике код куће. Под паролом борбе против ИД, однедавно пољуљани режим Реџепа Тајипа Ердогана отворио је безмало све фронтове и на територији својих сусједа и на сопственом тлу – против унутрашњих непријатеља Курда и радикалних љевичара.
Свега неколико дана након што је отпочела бомбардовање положаја ИД у Сирији и Радничке партије Курдистана у Ираку, Турска се суочила са пет мртвих полицајаца, које су ИД и ПКК убили из одмазде, и протестом хиљаду људи у центру Анкаре.
Демонстрације, које је полиција разбила воденим топовима и сузавцем, организоване су у знак негодовања због турске интервенције у Сирији и Ираку, али и због љевичарске активисткиње настрадале у једној од рација које турске снаге реда спроводе широм земље последњих дана и у којима су већ ухапсиле око 800 особа. Наиме, испоставило се да војна интервенција ради обезбјеђивања јужне границе од ИД, која се учврстила на сјеверу Сирије, као и у дијеловима Ирака, подразумијева и борбу са, како наводе турске власти, свим терористичким групама, у које, изузев џихадиста и крајњих љевичара, сврставају и ПКК.
Радикални Курди су и пре рација збиља почели да нападају турске полицајце како би се осветили за смрт 32 особе у углавном курдском граду Суручу, погинуле у бомбашком нападу ИД почетком прошле недјеље. На први поглед можда дјелује нелогично да се ПКК свети турским полицајцима због терористичког чина ИД. Ствар је у томе што је Анкара већ дуго под сумњом да дозвољава пребацивање бораца ИД преко своје границе у Сирију и до Ирака рачунајући на то да ће они тамо сузбијати и Курде, који на сјеверу те двије земље имају своје ентитете, сад већ суштински независне од централних власти. У дијелу Ирака који турска војска сад бомбардује уточиште су нашли и чланови ПКК, одбјегли након неуспјешне побуне против Анкаре, подигнуте још прије три деценије.
Турске власти су пре три године отвориле мировни процес са врхом ПКК, али је он блокиран и пре него што је друга легална курдска партија у Турској на изборима почетком јуна освојила довољно гласова да уђе у парламент, спрјечавајући Ердогана да опет самостално формира владу, промијени устав и повећа своја формална овлашћења. Ердоганова Партија правде и развоја , која је својим понашањем одбила од себе потенцијалне партнере, још не успијева да оснује нову владу и нагађа се да јој то није ни циљ, него расписивање пријевремених избора на јесен. Напади на Курде, како се претпоставља да режим размишља, могли би АКП-у привући гласове екстремних националиста разочараних тиме што је уопште покренут мировни процес са ПКК.
Ако су те спекулације тачне, напад ИД у Суручу је Ердогану послужио као савршен изговор за ангажовање војске. Власти сада увјеравају да су оне и пре тог масакра започеле с рацијама на припаднике ИД у Турској, односно да је та бомба стигла као освета због њихове чврстине према џихадистима а не услед претјеране попустљивости. Али, турски планови за Сирију показују да им је ИД, колико год да нису одушевљени том групом, био користан „случајни савезник” у борби не само против Курда, него и против сиријског предсједника Башара ел Асада, којег Ердоган жели да смакне с власти. Анкара, наиме, одавно инсистира да јој Америка и савезници помогну у успостављању зоне забрањеног лета над Сиријом, фактички усмјерене против Асада, јер једино његове снаге у рату који потреса ту земљу већ више од четири године имају ваздушну ескадрилу, захваљујући којој још држе противнике на одстојању.
Судећи по изјавама турских и америчких званичника, зоне забрањеног лета неће бити, барем не формално, али Анкара најављује да ће бомбардовањем ИД, уз помоћ Вашингтона, створити „безбједну зону” на сејверу Сирије. Практично, то би опет био њихов забран и вероватно да Асад, тешко ослабљен дугим ратом и сабијен на запад земље, не би ни покушао да двије најмоћније армије НАТО-а отјера својим авионима. Улазак турских копнених трупа у Сирију Анкара је искључила, али рачуна на то да ће у безбједну зону, дугу око 110 и широку барем 40 километара, моћи вратити око два милиона сиријских избјеглица које је досад примила.
Велико питање пред Америком и Турском сада ће бити да ли ће се напокон усагласити око тога који се сиријски устаници могу сврстати у умјерену опозицију, којој би било допуштено да остане у безбједној зони. Јер, Вашингтону је до сада приоритет била борба с ИД, док су свргавање Асада жељели да оставе за касније, док Турска није жељела да раздваја та два циља. Због тога је, како се сумња, не само пропуштала регруте ИД преко своје границе, него и директно помагала неке друге исламистичке групе у Сирији, на незадовољство Америке и Европе, такође жељне да Асаду, за којег се сматра да је изгубио легитимитет свирепим гушењем „арапског прољећа” у својој земљи, види леђа.
Ако и приклони Турску својој дефиницији умјерене опозиције, Америка ће се свеједно наћи у парадоксалној позицији да посредно помаже ИД. Сиријски и ирачки Курди су, наиме, најорганизованија војна сила која се сада туче са борцима „калифата” Абуа Бакра ел Багдадија. Дозволити Турској да крњи курдске снаге – макар и под изговором да су мета само оне у Ираку, где је ИД слабији него у Сирији, и искључиво позиције припадника ПКК, коју и Америка третира као терористичку организацију – значи нашкодити драгоценом савезнику.