Гужва у влади Србије због закона о поријеклу имовине
„За све ово вријеме нисам видио толику гужву у канцеларијама у влади због једног закона”, рекао је јуче премијер Александар Вучић, говорећи о закону о испитивању поријекла имовине чија је најава, изгледа, подигла велику прашину у одређеним круговима. Влада Србије је јуче формирала радну групу са министром правде Николом Селаковићем на челу која ће припремити закон који ће, како је најавио премијер, ићи на јавну расправу. Рад Селаковићевог тима на овом закону надзираће лично предсједник владе.
Можда случајно парафразирајући наслов „Политикиног” текста од уторка „Вучићева ’лијева скретања’ или предизборна реторика”, премијер је на конференцији за новинаре истакао да „смисао и циљ тог законанису лијева или десна скретања, како неко прича (то само говоре људи који ништа не разумију о томе), циљ тог закона је да ми имамо бољу пореску наплату”.
„Не можете, људи, да имате 40 станова или 50 некретнина, а да имате пријављену плату од 120.000 динара. Немогуће је. Наш је циљ да ти људи пријаве своју стварну плату како би држави платили порез”, објаснио је јуче Вучић
Жељка Ивањија, експерта за јавну управу, радује најава доношења овог закона, али указује да у предстојећем испитивању поријекла имовине нипошто не треба заобићи начелнике полицијских управа, директоре катастара, начелнике инспекцијских служби, предсједнике општина... Све оне који су по политичкој линији дошли на неку позицију, јер искуство говори да већина њих, а то није случај само у Србији, богатије живи него што би то њихове „државне” плате могле да омогуће.
Ивањи, који је предсједник одбора за државну управу Српске народне партије Ненада Поповића, раније је као функционер и народни посланик Г-17 плус посебно „гурао” два закона – о поријеклу имовине и о одузимању имовине стечене извршењем кривичног дјела. Овај други је донесен 2008, а потом замијењен законом из 2013. године.
„Чак сам се више залагао за закон о испитивању поријекла имовине, јер код њега нема морално граничних дилема као у овом другом – да ли смијеш да одузимаш имовину, да ли је имовина неприкосновена... Али, често владе (генерално, не само у Србији) не воле да спроводе ту мјеру, вјероватно због тога што су неки политичари уплетени у ту причу, то јест имају имовину коју су стекли на неки незаконит начин. Нико досад није имао храбрости да донесе тај закон, а он је морао да буде први, већ 2000. године, ако смо жељели праве реформе”, каже Ивањи.
„Кад упоредим своју плату, која није мала, са званичном платом начелника, рецимо, инспекцијске службе, која је готово упола мања од моје, не могу да схватим одакле му то што има. Ја не могу да купим кућу, стан. Моја четворочлана породица живи у стану од 46 квадрата и возим ауто стар 16 година. А био сам и народни посланик! Можда сам ја глуп или неспособан, али хајде да испитамо како он може да купи ’бе-ем-ве’. Можда је он паметан, способан човјек, можда је наслиједио, можда штеди, ја можда нисам штедљив... Али зашто то не бисмо испитали, па да будемо начисто”, предлаже Ивањи, који управо ту види кључ корупције у Србији.
Милица Бисић, професор јавних финансија на Факултету за економију, финансије и администрацију, оцјењује, међутим, да код нас није проблем у недостатку прописа, него у њиховом неспровођењу. Она сматра да је намјера најављеног закона да се упореди нечија имовина са приходима које тај неко има, а који су били предмет опорезивања, и да се утврди да ли ту постоји разлика која не може да се објасни. Али, додаје она, одредбе о тзв. унакрсној процјени пореске основице постоје од 2002. године у Закону о пореском поступку и пореској администрацији. И не само то него постоји чак и правилник којим се ближе прописује поступак како се она утврђује.