БиХ у мрежи локалног тероризма, параслужби, убистава...
Иако су широм свијета, посебно у посљедњих тридесетак година, постојали и многи други облици и циљеви терористичке борбе, након 11. септембра 2001. год. примарни безбједносни свјетски проблем представља овај феномен. Како је мрежа терористичких организација (првенствено Ал Каидина) била разапета преко цијеле планете, један њен дио прекрио је и БиХ. Да би се исправно приступило проблему тероризма у БиХ, потребно га је посматрати у два различита, а ипак међусобно уско повезана контекста: 1) БиХ у мрежи глобалног тероризма и 2) локални тероризам у БиХ.
На глобалном плану, БиХ није остала изван планетарне терористичке мреже. Од почетка рата 1992. године служила је као полигон за дјеловање многобројних исламских хуманитарних организација. Недвосмислено је да одређени број хуманитарних организација служи као маска за терористичко дјеловање. Уз хуманитарне, кулису за потенцијални тероризам представљају и друге тзв. невладине организације. Уз облике таквог организовања (кроз удружења грађана, хуманитарна и невладина удружења, клубове...) простор за ширење терористичке мреже отворен је и због пропуста у институцијама система и релативно порозне законске регулативе. Такође, знатан број особа афро-азијског поријекла за које се вежу терористичке активности боравио је или још борави на територији БиХ. Одређеном броју тих особа додијељено је држављанство БиХ захваљујући чињеници да су склопили брак с домицилним Бошњакињама.
Овакво стање у БиХ није изненађујуће, с обзиром на то да је ријеч о земљи са значајним процентом муслиманског живља и имајући у виду чињеницу да се мрежа Ал Каиде проширила Европом и читавом планетом.
Оно што посебно забрињава у вези са БиХ, гледано с аспекта противтерористичког дјеловања, јесу социолошка и политичка превирања у муслиманском дијелу становништва и настанак новог социо-политичког феномена у БиХ – активног исламизма. Ријеч је, дакле, о људима изразито снажног мотива и крајњих циљева. У БиХ не би било оваквог милитантног исламизма да није активног спољног фактора који је повезан с домаћим.
Локални тероризам у БиХ
На подручју БиХ било је више догађаја који се могу окарактерисати као покушаји терористичког дјеловања или као изведени терористички акти.
Неки од тих догађаја су:
1.) Атентат на замјеника министра унутрашњих послова ФБиХ Јозе Леутара,
2.) Убиство полицајца Анте Ваљана,
3.) Нестанак Мирка Јозића (1997. год. из Новог Травника),
4.) Подметање експлозива приликом папине посјете Сарајеву,
5.) Бацање експлозивне направе на управну зграду Шума Херцег-Босне,
6.) Пуцање из ватреног оружја на зграду УН након протеста због изручења "Алжирске групе"
7.) Боравак Бин Ладеновог сарадника у Зеници,
8.) Планирање терористичког напада на војну базу СФОР-а “Игл“ код Тузле,
9.) Планирање терористичког напада на војни логор “Конор“ код Сребреника,
10.) Изјава бившег федералног министра полиције Мухамеда Бешића да у БиХ жели ући 70 Бин Ладенових присталица из Авганистана како би се склонили од америчких напада,
11.) Сталне пријетње и застрашивања,
12.) Напад на полицијску станицу у Зворнику и убиство полицајца - напомена РТРС,
13.) Напад на Вучића у Поточарима - напомена РТРС.
Премда се не може утврдити чврста заједничка позадина (оперативна, кадровска или логистичка) тих акција, као повезница међу тим догађајима истичу се организације набројане у горњем дијелу текста. У тим, на први поглед неповезаним активностима јесте специфичност безбједносног стања у БиХ. Те активности, посматране као цјелина, дају слику микро-тероризма у БиХ. За њих можемо рећи да су због обима, интензитета и посљедица посебан вид тероризма. Та врста тероризма често је била под окриљем бивше службене власти и њен примарни циљ био је да застраши и спријечи процес повратка протјераних у њихове пријератне домове. Секундарни циљ оваквог начина борбе, који је настао након америчког напада на Авганистан, јесу амерички објекти и особље у БиХ.
Извршиоци горенаведених дјела регрутовани су из сљедећих ризичних група:
1.)Бивши припадници војног одреда Ел Муџахид, међу којима је било и чланова терористичке организације Ал Каида, који су, у међувремену, добили држављанство БиХ основали породице и привидно се уклопили у друштво, али чекају погодан тренутак за дјеловање,
2.) Активна исламска омладина, која има своје организације скоро на цијелој територији ФБиХ,
3.) Организације који по разним основама (радним, хуманитарним) долазе у БиХ, а утемељене су у исламским земљама,
4.) Страни држављани афро-азијског поријекла којима је по било којој основи одобрен боравак,
5.) Демобилисани припадници Армије БиХ који немају ријешена егзистенцијална питања,
6.) Припадници војске и демобилисани који су пролазили разне обуке у руковању минско-експлозивним средствима.
Идеја о формирању Активне исламске омладине настала је у прољеће 1995. год. када је група муслиманских младића осјетила потребу да “примјетно исламско буђење у рату буде настављено и у миру" на један, по њима, организован и правно уоквирен начин. АИО је настала “као плод жеље да ислам заузме мјесто које му припада у животу појединца, породице и друштва у цјелини, а да исламска омладина постане квалитетан фактор у муслиманском животу“ и у одређеном смислу била је изненађење за шире друштвено окружење. Сива еминенција АИО потиче из миљеа бошњачког вјерског и политичког врха. Стварни циљ утемељења АИО јесте окупљање бошњачке омладине и њено васпитање по строгим исламским правилима “увезеним“ из арапских земаља. Осим јавног рада значајан дио активиста АИО и данас је у служби МОС-а, тајне обавјештајне структуре.
Познато је како се активисти препознају по специфичном начину облачења и ношењу браде, док се јавно залажу и пропагирају стварање исламске Босне и Херцеговине. Декларисани циљ АИО је "активно учествовање у процесу исламског буђења и у том смислу анимирање што већег броја младића спремних да дају допринос у исламском раду".
Идеја је реализована у октобру 1995.год. и тада је АИО регистрована на Вишем суду у Зеници с предсједником Недимом Харачићем на челу, који је био и главни иницијатор формирања АИО. АИО је почела с радом у Средњој Босни гдје су већ постојали услови за њено активирање. Централа је била у Зеници, а формирани су још и одбори у Сарајеву, Високом, Завидовићима, Травнику и Бугојну. Један од главних задатака био је и ширење АИО на остале крајеве БиХ. Зато су активисти организације одлазили у остале крајеве БиХ како би популаризовали идеју АИО и како би у контакту са тамошњом омладином испитали могућност ширења. Тако су настали нови одбори АИО као нпр. одбор у Тузли, В. Кладуши, Мостару, Маглају, Тешњу и клубови у многим мањим мјестима.
Споменути одбори и клубови чинили су оперативну структуру, а организацијом је руководио Главни одбор с предсједником АИО на челу, а чланови су били предсједници одбора и одсјека организације.
АИО има два основна одсјека: 1) одсјек који је био задужен за образовно-васпитне активности, и 2) одсјек за културу, медије и спорт, који је управљао издаваштвом (књиге, леци, аудио-видео), а унутар овог одсјека формирана је и Те-квон-до академија "СИЛАТ" која је имала клубове у Зеници, Травнику и Бугојну. Такође, овај одсјек покренуо је билтен АИО “РИСАЛА“ који је крајем 1996. године одлуком Главног одбора прерастао у Исламски омладински часопис "САФФ" чији је први број изишао у јануару 1997.год. У припреми листа САФФ раде Езхер Бегановић, Санел Палисламовић, Мурис Шупић, Незо Абдулмеџић, Хамза Сивро, Салахудин Ковачевић, Салих Туфекчић, Тарик Лазовић, Кенан Шумарић, Харис Ризванбеговић, Мурис Љубунчић, Абдусамед Насуф Бушатлић.
АИО се до сада финансирала донацијама из Саудијске Арабије, Њемачке и Аустрије, а мањим дијелом и из других исламских земаља. Највећи донатор била је Саудијска Арабија, чему је нарочито погодовало то што је у Зеници постојала канцеларија саудијског комитета, тако да су се те донације дистрибуирале путем те установе.
Организација је у чврстим везама с разним исламским организацијама у којима се налазе бивши припадници злогласног одреда Ел Муџахид.
АИО је распоређена по разним кантонима у ФБиХ: Сарајевски, Средњобосански, Унско-сански, Тузлански, Зеничко-добојски, Босанско-подрињски, Херцеговачко-неретвански; Пословнице Активне исламске омладине су тада, али и данас (нешто слабијег интензитета) најорганизованије на простору Средње Босне, поготово Травника и Сарајева, али и Зенице. Тако је позната веза АИД – АИО на потезу Зеница, Травник, Асим Перенда из Зенице, Исмет Фазлић, Асим Рамуљ, те Мурис Љубунчић, који су на подручју Травника тада дјеловали посредством Џевада Рујанца, предсједника АИО Травник, те Халила Исламовића, члана ОО АИО Травник.
Споменута АИО је на подручју Травника починила низ терористичких аката, међу којима и убиства полицајаца Анте Ваљана и Перице Билића. Да иза АИО стоји АИД говори и чињеница да су све истраге тада по овим дјелима водили припадници АИД-а из Центра Сарајево, Агић Малић, те Ибро Шабановић (запослени тада као припадници МУП-а ФБиХ), те да су оне резултирале скретањем у погрешном смјеру, уништавањем кључних доказа и спровођењем свих вјештачења у МУП-у ФБиХ у Сарајеву, под надзором АИД-а. АИО за властиту вјерску промоцију и данас користи лист САФФ.
АИО и убиство полицајца Анте Ваљана, могући починиоци
Према оперативним сазнањима, експлозивну направу од које је 31.7.1998. године у 5.55 часова у Травнику смртно страдао Анто Ваљан из просторија АИО у Травнику активирао је Езхер Бегановић, рођен 11.6.1966. у Травнику, тада настањен у Зеници Улица ЗАВНОБиХ-а бр.154, а уз помоћ Самира Хусеиновића. Конструисао ју је Мурис Љубунчић, рођен 29.1.1970. године у Бугојну, док су је у контејнер поставили Нихад Курталић Шиљо, рођен 29.6.1970.године у Травнику и Евел Мајушак.
Познато је да ни до данас није расвијетљено ниједно убиство повратника Хрвата у Травник, иако је након сваког од њих ПУ Травник обављала увиђај. Иако је полиција предузела низ оператино тактичких и техничких мјера и радњи на откривању починиоца овог убиства, исто тако је почињено више "грешака" које су утицале на правац вођења истраге и не откривање починиоца овог и других терористичких дјела.
1. Полицајац ПУ Травник Мунир Мемелеџија је непосредно након експлозије идентификовао једног од саучесника Самира Хусејновића, који је изашао из зграде АИО, што је накнадно и потврдио у својој изјави дана 9.6.1999. године. Именовани станује изнад просторија АИО и из његовог стана се види мјесто страдања полицајаца Ваљана и Стојака. Такође, добар познавалац минско-експлозивних средстава, често је у друштву Сафета Харачића Саје, сина Мухарема, рођеног 27.10.1973. године у Травнику, из чијег се стана такође види мјесто експлозије. Према сазнањима обавјештајних агенција он није обрађиван од стране полиције, иако је учествовао у припреми и постављању експлозивне направе.
2. Интересантна и никад разјашњена чињеница јесте то што је Бегановић посједовао кључ од просторија АИО, који су имали Един Зукић, Џевад Рујанац и Халил Исламовић, а који је Исламовић "изгубио" у возилу Езхера Бегановића, чега се послије “није сјећао“ у својој изјави. Истовремено у 7.30 истог дана по уласку полиције у просторије АИО уочене су двије столице испред прозора усмјерене ка Лукачкој улици у којој је страдао Ваљан.
3. Припадник ПУ Травник Енес Исламовић који је након експлозије у 7.30 часова легитимисао Езхера Бегановића, забиљешку о томе доставио је четири мјесеца послије експлозије ради заштите рођака Халила Исламовића, такође осумњиченог у овом случају. Кућа Халила Исламовића претресена је тек 9.10.1998. године, прву изјаву дао је 7.8.1998 године, а другу 12.11.1998. године.
4. Езхер Бегановић приведен је у ПУ Зеница 11.8.1998. године и са њим је обављен информативни разговор, али није узета изјава, да би 12.11.1998. године написао изјаву, у којој тврди како је ушао у просторије АИО иако је мјесто догађаја блокирала полиција од 6.00 часова, а он је према изјави провјеравао да ли је кључ који је нашао у возилу кључ од врата АИО. Ушао је у просторије и одмах изашао, а полицајац га је легитимисао у 7.30 часова. Према његовој изјави он је био у Зеници у просторијама САФФ-а у 7.30 часова.
5. У 5.30 часова недалеко од мјеста експлозије примијећен је Нихад Куртић Шиљо, син Едхема, рођен 29.6.1970. године у Травнику, склон тежим облицим кривичних дјела, припадник бригаде "Ел Муџахид" и близак припадницима терористичке групе ГИА који су боравили на овим просторима, одакле се удаљио у жутом "голфу", а са њим је био и Евел Мајушак. Ова тврдња поткријепљена је изјавом очевица Сенада Патковића 30 дана након експлозије, за којег је касније утврђено да је непоуздан као свједок.
6. Асим Рамуљ Талха и Мурис Љубунчић били су осумњичени и оптужени за наведено убиство, те касније ослобођени оптужбе због "недостатка доказа". Код Љубунчића су пронађене разне електронске направе, док му је претрес стана извршен тек 19.10.1998. године. Асим Рамуљ је прије претреса стана добио упозорење да склони компромитујући материјал и то од полицајца Мехрудина Рамуља запосленог у ПУ Нови Травник.
7. Захтјев Жупанијском суду Травник за спровођење истраге из чланка 196. ЗКП-а ФБиХ, те отварање криминалистичке истраге над Самиром Хусејновићем и Сафетом Харачићем упућен је 2.9.1999. године, а суд није реаговао на тај захтјев, иако је постојала основана сумња да су и њих двојица учествовала у постављању експлозивне направе, док ју је Езхер Бегановић активирао.
8. Карактеристично је да се на дан убиства полицајца Анте Ваљана у џамији испред које је страдао није клањао "сабах намаз" који се редовно клања, а џамију редовно посјећују вехабије.
Извор: Дневно.ба