Какав је то љубавни загрљај који "гуши Босну"?
Ријеч је о донекле фингираном сукобу (јер мала је разлика између Изетбеговића, Никшића или Комшића те странака којима предсједавају) у којем траје препуцавање, односно оптуживање на тему "ко више сарађује са Човићем". Наравно, гори је онај ко више сарађује.
Иза ове реторике етаблираних такмичара у дисциплини "борба против подјела Босне" крије се нешто пуно злокобније, што есенцијално спријечава Босну и Херцеговину да постане функционална држава.
Ријеч је поимању бошњачке политичке елите, али и, што је знатно погубније, бошњачког политичког бића, како су само Бошњаци баштиници државе Босне и Херцеговине, која је, ето, само њихова. Хрвати и Срби су у њиховој конструкцији "страни и непожељни елементи" с којима се ваља обрачуна(ва)ти, јер они су, тобоже,"разарали Босну", док су је Бошњаци, ето, "бранили".
Конструкт сарајевских и странака и медија је сљедећи: Драган Човић је криминалац, а ХДЗ БиХ странка којој је коначни циљ криминалом присвојити богатство својим члановима. При томе су још и усташе. Њих подржавају само усташе којима је циљ, поред криминалног богаћења, и разарање БиХ. А поводом тога, са таквима се сарађивати не смије.
Истовремено, за сарајевске креаторе јавног мишљења, Милорад Додик је четник и криминалац, једнако као што је и СНСД уточиште четника и криминалаца, а за њих гласају само четници.
У таквој поставци ствари, јасно, бошњачке политичке снаге су оне које "бране Босну" и баштине тековине "антифашизма". Криминал у бошњачким странкама је спорадичан, и везан искључиво за појединце. Донекле је само СДА системски криминална организација, али онда и само онда, кад је СДА близу било каквог договора у првом реду с Хрватима, али и Србима.
Муџахедини, радикални исламизам, вехабије и борци ИСИЛ-а који посједују пасоше БиХ, само су "подвале Загреба и Београда" које су "увод у подјелу БиХ", и као такве се одбацују.
Испирање мозга бошњачком народу по реченој матрици траје већ дугих 25 година и нема назнаке стајања.
Тако је, рецимо, просјечном Бошњаку прихватљиво да је Жељко Комшић у два наврата изабран за хрватског члана Предсједништва БиХ бошњачким гласовима, јер је он, јадан, био увјерен да гласањем за Комшића, гласа против "усташа које разарају БиХ". Није, јадан, био ни свјестан да управо он сам својим гласом Жељку Комшићу лагано ударао ексере у ковчег Босне и Херцеговине. Исто је било и с платформашком Владом ФБиХ, а раније и са алијансом.
Кад је о радикалном исламизму ријеч, онда се чињеница да вехабије заиста постоје, да је Мевлид Јашаревић пуцао по амбасади САД-а у Сарајеву, или да су домаћи ИСИЛ-овци извели терористичке нападе у Рајловцу и Зворнику, перфидно прикривају измишљањем усташа и четника. Иако усташе нико није видио већ више од пола вијека, ако се анализира садржај сарајевских медија, стећи ће се дојам како су вехабије маргинална група којој се монтира исламски радикализам, док усташа има на стотине хиљада разасутих широм БиХ.
Везе, рецимо, Бакира Изетбеговића с радикалном исламистичком организацијом Исламско братство се минимизирају, као и вишегодишње пријатељевање с турским предсједником Ердоганом, примјером аутократског диктатора. Муџахедини који су сјекли главе у посљедњем рату представљају се као хуманитарни радници.
Због тога данас на бошњачкој политичкој сцени не постоји нити једна релевантна странка, па чак ни појединац, који је спреман јасно и гласно рећи како је БиХ држава три конститутивна, државотворна, народа. То је донекле и разумљиво, јер таква странка, или појединац, одмах би били разапети, проглашени "издајницама Босне" који раде на "подјели државе".
Бошњачки политички естаблишмент потпомогнут сарајевоцентричним медијима монополизовао је Босну и Херцеговину те ставио знак једнакости између БиХ и Бошњака.
То је унитаризам о којем је говорио аустријски амбасадор Мартин Памер који је јасно препознао како унитаризам води БиХ у пропаст, једнако као и српски сепаратизам.
Одбијање федералистичког приступа уређењу међунационалних односа у БиХ тако постаје потпуно разумљиво: бошњачка политика, а у доброј мјери и народ, не жели се одрећи монопола на БиХ.
А и зашто би се одрекли дара који им је великодушно подарила међународна заједница насилним интервенцијама у Дејтонски мировни споразум, а посредно и у Изборни закон БиХ?
Ушушкана у своју позицију вјечите жртве, а тиме, наравно, и тобожње моралне супериорности, бошњачка политика се нашла у слијепој улици из које сама не зна, не жели или не смије изаћи. Јер сада нико од бошњачких политичких актера није у стању било шта договорити с Хрватима и Србима, јер би "код својих" одмах били означени "издајницима" који "дијеле Босну".
То је тај љубавни загрљај бошњачких турбофолк патриота који гуши ову земљу и због којег се у помоћ позива међународна заједница за коју вјерују да проблеме рјешава чаробним штапићем.
Босна и Херцеговина као држава једнаких, конститутивних, државотворних народа је једини могући и прихватљиви државни оквир за два од три народа која овдје живе. Вријеме је да и бошњачка политика напокон прогледа и одустане од сна у којем је "Босна" само њихова отаџбина и у којој су Бошњаци темељни народ. Тај сан се одавно претворио у ноћну мору и вријеме је да се Сарајево пробуди.
Извор: Дневник.ба