Иван Клајн: Политичаре не занима језичка култура

Млади нису заинтересовани за језик и књижевност, или јесу, како неки тврде, али не на начин на који се то од њих тражи. Да ли би се нешто промијенило кад би се у средњим школама учило више граматике, или кад би се повећао број часова матерњег језика, или мислите да је неопходан другачији приступ језику у школском образовању?

- У средњим школама не може да се учи "више" граматике, јер се граматика учи у основним школама, а у средњима се УОПШТЕ НЕ УЧИ. То сам својевремено закључио разговарајући с наставницима, а и данас ми то потврђују они који имају дјецу средњошколског узраста. Предмет се зове "Српски језик и књижевност", али предаје се само књижевност, јер је градиво по обичају преобимно, па за језик наставницима не остаје времена. Ти наставници већином долазе с катедара за књижевност, док за наставу граматике нису квалификовани. Ми смо на то много пута скретали пажњу министарствима просвјете и културе, али нам ниједан министар није одговорио. Ни онај који је својевремено рекао да писање рјечника САНУ не сматра науком у правом смислу ријечи, ни онај који је, поводом пријемних испита за средње школе, изјавио да правопис није важан (на шта колега Владо Ђукановић редовно подсећа у својој емисији "Пут у речи" на Радио Београду), ни садашњи министар просвјете, који на сваки приједлог, захтјев или примједбу одговара: "То не спада у надлежност овог министарства."

Да ли то значи да се у средњој школи учи превише књижевности, те да то градиво треба смањити како би било мјеста за језик? Може ли се рећи да ђаци из средње школе излазе са добрим познавањем књижевности, кад је толико раде?

- Да ли је књижевности превише или не, ја нисам стручан да оцијеним. Знам само да су стручњаци за образовање одувијек критиковали средњошколску наставу у свим предметима, не само у овом, јер је градиво преобимно, превише има чињеница које се уче напамет, умјесто да се развија способност ученика да самостално размишља.

Чини се да се језичко образовање обично везује за граматичка и правописна правила, која већина не зна, па отуд и мишљење о генералној неписмености. Ко је, по Вама, писмен?

- У срећнијим земљама подразумјева се да свако ко је завршио средњу школу зна граматичка и правописна правила. Писмен је онај ко је запамтио већину њих и умије да их примјени у говору и писању. Таквих има релативно довољно међу новинарима и водитељима, мање међу онима који гостују на радију и телевизији (рачунајући и политичаре), а најмање међу просјечним грађанима, онима који кажу двије реченице у уличним анкетама пред камером, или напишу писмо за рубрике типа "Међу нама".

Откуд толико отпора према употреби родно осјетљивог језика међу интелектуалцима?

- Није то нека свјесна дискриминација, поготову не према женском роду или према феминизму. У питању је инстинктивни отпор према кованицама, изведеним ријечима које нису уобичајене, које "чудно звуче". Да смо имали оно што деценијама немамо - добре уџбенике и рјечнике савременог језика, јаку лекторску службу у медијима, наставу језика у средњој школи - још би се давно расправило како гласе женски облици појединих именица, људи би се навикли на њих и не би било проблема. Овако, сем неколико радова у стручним часописима, нико се тиме није позабавио прије књиге "Род и језик", коју су др Свенка Савић и три њене колегинице објавиле у Новом Саду 2009. У тој књизи дато је мноштво женских облика које смо већ прихватили или које ћемо сигурно прихватити. Нађе се и понека ријеч коју ћу навести као илустрацију онога што својом необичношћу изазива отпор: ловачица, водичица, аташеица, витешкиња, експерткиња, магистарка, педијатарка, психијатрица. С друге стране, уопште нису наведене неке именице којима би сигурно био потребан женски облик, нпр. купац, поморац, талац, потрошач, тумач, стручњак, јеретик, цивил, примаријус. Остаје, дакле, још доста да се уради на том пољу, не толико у теорији колико прије свега у пракси.

Писали сте да су нам именице женског рода типа психолошкиња (социјални фемининативи) потребне да би се избјегле неправилне граматичке конструкције (нпр. Психолог је рекла). Мислите ли да нам оне требају само због граматике или и због родне равноправности, како тврде феминистички оријентисани лингвисти и лингвисткиње, који се залажу за досљеднију употребу тих именица?

- Добро је што сте навели тај примјер, јер именице на "-лог" су међу најбројнијима које захтијевају извођење женских облика. Многи образовани људи већ су ме питали "да ли је правилно то психолошкиња, биолошкиња, социолошкиња...", које звучи као да је изведено од придјева, а не од именице. Теоријски, било би боље психологиња или психологица, као што кажу Хрвати, али такве облике сумњам да би ико код нас прихватио. С обзиром на то, а и на потребу да се избјегне неслагање субјекта с предикатом (као у реченици коју сте навели), ја не могу да се противим употреби изведеница на "-лошкиња". Из истих разлога, обрадовао сам се кад су новинари почели за Кондолизу, Хилари и остале даме да употребљавају назив државна секретарка (а не државни секретар), за Карлу дел Понте тужитељка, за Ангелу Меркел канцеларка и тако даље.

Родна неравноправност у језику не потиче отуда што су неки "мушки шовинисти" одлучили да женама ускрате њихова права, него отуда што је граматички систем, а добрим дијелом и лексички, обликован у вријеме кад у друштву никакве равноправности није било. Као и све сложене структуре, ти системи се споро и тешко мијењају. У друштву јесмо за потпуну родну равноправност, али у језику мушки род још остаје основни, општији, о чему је својевремено писао покојни Егон Фекете. То се види по изразима као "прва жена гувернер Народне банке" (док "први мушкарац гувернерка" не би ништа значило), по употреби множине мушког рода (нпр. "грађани Србије", "студенти Правног факултета", што сасвим очигледно обухвата и грађанке односно студенткиње), или по самој чињеници да се женски облици изводе из мушких. Као што је написао мој колега др Божо Ћорић: "Ако је именица студенткиња формално и семантички зависна од именице студент, зар то није већи степен зависности (па и дискриминације) него употреба заједничке, полно немаркиране лексеме?"

Због чега Одбор за стандардизацију српског језика, чији сте Ви предсједник, не излази у сусрет захтјеву за његово нормирање, који је продукт вишегодишњих истраживања везе језика и рода и емпиријских доказа о постојању језичке дискриминације? Јесу ли нормативистима позната та истраживања?

- Одбор се практично није ни састајао, нити је доносио икакве одлуке, већ осам година, откако смо изгубили нашег колегу, секретара Одбора и врсног социолингвисту Бранислава Брборића. Укратко, Одбор је у истом стању као и Народни музеј.