Надежда Петровић: Национална мисија хероине модерне
Једнодневни скуп окупиће десет еминентних стручњака за област модерне умјетности из Љубљане, Загреба, Сплита, Београда, Ваљева, Чачка и Новог Сада који ће у својим излагањима први пут у јавности представити нова сазнања о животу и дјелу Надежде Петровић са аспекта историје умјетности, историје, фотографије и задужбинарства, обједињена у богато илустрованом зборнику радова. Научни скуп се одржава у амбијенту гостујуће изложбе "Ваљево – град болница (1914–1915)" Народног музеја из Ваљева.
Револуционарно за своје вријеме, високих умјетничких домета сликарство Надежде Петровић је авангардним карактером уграђено у саме корјене српске модерне. Са дјелима у којима боја поприма самосталну експресивну вриједност, она уводи српску умјетност у савремене европске токове, мада наилази на неразумијевање околине. Присутна у јавном животу Београда, уз наставнички посао пише критике, организује изложбе и колоније, буди патриотски дух, учествује у ратовима, путује, слика и фотографише. Као пасионирани фотограф, прва је српска умјетница која се континуирано бави овим медијем. Надеждин сликарски доживљај човјека и природе може се пратити кроз четири раздобља: минхенско (1898–1903), који подразумијева грађење личног стила; србијанско (1903–1910), гдје пејзаж и човјек остају централна тема, а колористички експресионизам добија превагу; париско (1910–1912), у коме остварује синтезу експресионистичко-фовистичке поетике; у посљедњем, ратном раздобљу (1912–1915), њена сликана визија оличена је у сведености и изразитом интензитету палете, наводе организатори скупа.
Увијек корак испред савременика, Надежда Петровић је прва у националној умјетности у потпуности открила сликарску мисију транспоновања природе у слику, и готово подједнаку пажњу посветила ангажману на националном и политичком плану. Почетак Првог свјетског рата затиче Надежду са братом Растком у Венецији, гдје се опоравља од болести и изнурености усљед учествовања у Балканским ратовима. Желећи да се поново посвети њези рањеника, враћа се у домовину и ставља на располагање српској Врховној команди као војна болничарка. Ратне догађаје биљежи на скицама, цртежима и сликама. Проводећи даноноћно вријеме уз болеснике у Првој ваљевској резервној болници била једна од трагичних жртава епидемије пегавог тифуса, 1915.
Препознајући значај цјелокупног стваралаштва Надежде Петровић за националну умјетност, Павле Бељански је као својеврстан омаж умјетници у своју колекцију уврстио четрнаест врхунских Надеждиних дјела, као што су, на примјер, Ресник (1905), Београдско предграђе (1908), Анђа (1906), Гуслар (1906), Јаша Томић (1910) или Ксенија Атанасијевић (1912). Спомен-збирка је приредила изложбу фотографске заоставштине "Надежда Петровић: с обје стране објектива" ауторке др Јасне Јованов, која је гостовала у многим градовима у Србији, као и у Бањалуци, а ове години наставља са гостовањима међу којима је и представљање у Модерној галерији у Загребу.