113 година од смрти Стевана Сремца
Сремац је рођен 23. новембра 1855. године у Сенти у занатлијској породици, од оца Аврама кројача и мајке Катарине, гдје је и провео рано дјетињство.
Након што је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић, чувени српски историчар и књижевник, довео га је 1868. године у Београд на даље школовање.
Ту је 1875. године завршио гимназију и опредијелио се за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци.
Када је ријеч о познавању домаће и стране књижевности и начитаности, Сремац спада у најобразованије српске писце друге половине 19. вијека.
Сремац је био расни реалиста, обдарен способностима посматрања и запажања проницања у суштину појава и догађања. Увијек је полазио од стварних чињеница и података, од онога што је видио, провјерио и забиљежио.
Радио је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду.
Био је учесник у ратовима од 1876. до 1878. године и одликован је Орденом
Светог Саве и Орденом Таковског крста.
Сремац је почео да пише релативно касно - у тридесеттрећој години живота, а његова дјела везана су за Београд, Ниш и Војводину.
Прву реалистичку приповјетку објавио је 1893. године под насловом "Божићна печеница", а потом су услиједиле "Ивкова слава" /1895/, "Вукадин" /1903/, "Лимунација на селу" /1896/, "Поп Ћира и поп Спира" /1898/.
Један од најбољих хумористичких романа у српској књижевности "Зона Замфирова" објављен је 1906. године.
Као приповједач, Сремац се у великој мјери ослањао на ранију традицију српске прозе, нарочито на дјела Јакова Игњатовића.
Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1906. године али због смрти није стигао да одржи приступну бесједу.
Стеван Сремац умро је од сепсе 25. августа 1906. године у Сокобањи. Сахрањен је о државном трошку са великим почастима на Новом гробљу у Београду.