Свети цар Константин и царица Јелена, сјећање на утемељивача хришћанства
Цар Константин Велики рођен је 274. године у Нишу, тадашњем Наисусу, у нехришћанској породици. Живио је на двору цара Диоклецијана, гдје је, као талац који ће осигурати вјерност оца, стекао изузетну ученост.
Као младић учествује у војним походима, што га је довело до ранга војног трибуна. Послије очеве смрти, 306. године, војска га проглашава за савладара сјеверозапада Римског царства.
Царевање Константиново није текло мирно - водио је три пресудне битке, против Максенција, тиранина у Риму, Скита на Дунаву и трећу против Византинаца.
Према хришћанском учењу, на небу му се јавио сјајан крст, сав окићен звијездама, на коме је писало "Овим побјеђуј".
Цар задивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста, задобио је славну побједу над бројно надмоћним непријатељима. Касније се и сам крстио.
Одлучио је тада да предузме све како би пронашао крст на коме је разапет Исус Христос. Послао је своју мајку, царицу Јелену у Јерусалим, са великим благом, да тражи Крст Господњи. Када га је нашла, сазидала је на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој земљи.
Миланским едиктом 313. године цар Константин прогласио је хришћанство званичном вјером и забранио прогон хришћана. На првом васељенском сабору у Никеји 325. године, помагао је у борби против јереси.
Умро је у 65. години и сахрањен је у цркви Светих Апостола у Цариграду. Њихов култ је посебно његован код Грка и Румуна.
Слави се као крсна слава. Овај празник се, као градска слава, посебно свечано прославља у Нишу - граду гдје је и рођен овај многозаслужни утемељивач хришћанства.
Као еснафску славу овај празник прослављају кујунџије и жељезничари.