Oсновни елементи српске крсне славе

Без крсне свијеће крсно име се не може славити. Величина крсне свијеће зависи од свечареве имовинске ситуације, а сматра се да је угоднија свијећа од жутога воска него ли од бијелога парафина. Крсну свијећу ваља да запали домаћин кад дође свештеник да му реже колач или кад пререзан колач донесе из цркве. Свијећа обично гори цијели дан. Такође, свака свечарска кућа припрема славски колач. То је нарочити хљеб од пшеничног брашна замијешен с квасцем и богојављенском водицом или оном коју је свештеник освештао уочи славе. Около се он опаше једним вијенцем од тијеста, као појасом; по горњој кори прекрсте му се два кајиша од тијеста и у њих се отисну четири литургијска печата са грчком скраћеницом ИС-ХС НИ-КА, што у преводу значи - Исус Христос побеђује. На овој кори могу се ставити још неки украси-фигуре, као голуб-симбол Светога Духа, клас пшенице-хљеб или грозд грожђа-што означава вино. Кољиво је жито које се кува уочи крснога имена. Обично се пребира све зрно по зрно од најчистије пшенице. Кад се жито скува, вода се одлије, а жито испере и просуши. После се меље и слади шећером а затим по жељи додају ораси, ваниијла, суво грожђе. О Крсној слави вино је потребно да се прелије колач и кољиво, а оно што остане у чаши или флаши домаћин по обичају попије. Уље је потребно да се упали кандило у кући пред иконом и однесе у цркву за послуживање кандила пред иконама на иконостасу. У свакој православној српској кући може се наћи грумичак тамјана у свако доба, по ријечима једног историчара, “јер се Срби свакад најпре каде, кад се год кућански моле Богу”, а за крсно име и најсиромашнији свечар купи га макар и најмање. Славска икона са кандилом поставља се, ако је могуће, на источној страни зида најугледније просторије у кући. Владика Николај каже да ”Ми не обожавамо ништа и никога осим Пресвете Тројице у Јединициједнога Бога. Али ми поштујемо светитеље, као најбољу децу Божју и сљедбенике Христове, и њиховим ликовима указујемо посебно поштовање”. По правилу свака икона требало би да је претходноосвјештана у цркви,гдје то свештеник обави у олтару, “Освјештане иконе су канали моћне Божје благодати која лијечи, препорађа, просвећује, охрабрује и опомиње. Господ Бог толико љуби своје светитеље и мученике као најближи круг своје породице, да даје чак моћ и њиховим ликовима када се поштују и њиховим именима када се призивају”.