Зоран Сувајац – Зограф, сликар, вечерас је наш гост у емисији ,,Добро вече, човјече“. Одрастао је у Шњеготини, малом селу уз пругу Бања Лука – Добој, чију природу и свјетлост и данас преноси на своје слике. Желио је да буде монах , па је деведесетих година почео да студира на на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, али га је рат одвео у другом правцу. Почео је да слика још као дјечак, имао је двадесет самосталних изложби и више од 70 широм Балкана. Осим слика и акварела, ствара графике, илустрације и калиграфске радове. Зограф је назив за сликаре и иконописце у средњем вијеку, а наш вечерашњи Зограф, благог погледа и огрнут осмијехом који имају само посвећени, како каже један мој колега, открио нам је дио свог живота и стварања.

Избор популарних дјела клавирске литературе испуниће вријеме вечерашње емисије најсвјетлије странице умјетничке музике. За ово 40-минутно, надам се угодно дружење на таласима Радија Републике Српске, одабрали смо "Полонезу" у цис-молу Фредерика Шопена, "Мјесечеву сонату" Лудвига Ван Бетовена те Хроматску фантазију и фугу у д-молу и Токату из "Партите" у е-молу Јохана Себастијана Баха. Будите с нама, на програму смо од 22 часа и 15 минута.

Цијена злата је достигла незапамћен ниво, први пут у историји пробивши границу од 4.400 долара за унцу. Нема сумње да ће ова година остати упамћена по изузетним добицима за племените метале, с обзиром на то да је цијена злата до сада порасла за 67 одсто, а сребра за 138 одсто. Цијена злата на свјетским берзама константно скаче због чега и златари у Српској коригују цјеновнике. Како ће се то одразити на наше обичаје да поклањамо златни накит за рођења, крштења, вјенчања, рођендане и друге прилике?

„Отвори ми, бело Ленче“, „Димитријо, сине Митре“, „Петлови поје“, „Дуде, бело Дуде“, „Гвоздено кревече“, „Кито, 'ћерко, кој чука на порту“, „Станика ми болна легнала“... Топле мелодије старих врањских пјесама у свом напјеву, стиху и свакој својој ноти носе истините догађаје и личности опјеване у њима. У врањској чаршији се отуда и данас док се пјесма као мед топи у устима, клизи низ грло и разлијеже се градским улицама, или се у кафанама, свадбама и весељима лијепи за душу и срце, могу чути приче и легенде о њиховом трајању и настанку. Ни једно весеље од прошевине, чешљанке, свадбе, крштења, стрижбе или рођендана у Врању не може да почне без пјесме „Отвори ми, бело Ленче“. Као по команди, од ње руке саме полете у вис, срце затрепери и са њом започиње „башалеске“ и игра без краја, до задњег даха, зоре и свитања, и првог појања пијетлова. Такве су, отприлике и остале врањанске пјесме.