O Витезу из Кокарџе, слијепом официру Луји Ловрићу, и о пјесми „Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала“

Румунија, 1916. Септембар у Добруџи, крај села Кокарџе. Битка против Бугара. Прва и највећа битка Српске добровољачке дивизије у Првом свјетском рату. Добровољачки пук у коме је и Имбро Пунка, Хрват из околине Винковаца, Мита Гајдобрански, Србин из Баната, Чех Прохаска, Лујо Ловрић, Хрват, ратују за ослобођене и уједињење Јужних Словена. У овој бици гину оба команданта: српски пуковник Митић и бугарски Иванов. Чех Прохаска губи једно око. Лујо Ловрић-оба. Били су то први тонови крваве баладе из Кокарџе ђака са Сушака, Лује Ловрића. Млад и лијеп, са много топлине у души и очима, гледао је у будућност свога народа и своју. Крвави септембар у Кокарџи замрачио му је вид и живот. Септембра 1916, командир друге чете Другог добровољачког пука добровољачке дивизије, постао је Витез. Поред свих највећих одликовања, тамне наочари биле су Луји “најдражи и највећи орден”, како је то једном рекао.
Одеса. У луци одјекују сирене лађа приспјелих из цијелога свијета. Жагор трговаца мијеша се са командним повицима војника. Још једном поздрављају мајку Русију и унапред пјевају за побједу или смрт. Пролазе поред кочија у којима су љекар и тешко рањени Лујо Ловрић. Један војнички поздрав за српског официра! Евангелистичка болница у Одеси. Руски љекари покушавају да спасу вид српском официру. Уз Луја су и његови другови из Добровољачког пука, из ноћи у Добруџи 1916-Владо и Стево. Ускоро стиже у болницу велика кнегиња Јелена Петровић, кћерка краља Петра И и жена великога књаза Романова. “Добар дан и срећне Вам ране, јунаци”! - поздравила је кнегиња ратнике. Никада Лујо Ловрић неће заборавити овај сусрет. Осјетио је сузе у очима кнегиње Јелене Петровне. Плакала је Јелена и у другим усамљеним петроградским ноћима, за својим народом, оцем и браћом који су се мученички кретали по гудурама Албаније...
“Височанство, ја сам свјестан своје жртве, и то је ситница од онога што је наш цјелокупни народ дао и што ће дати до коначног ослобођења и уједињења...”, рекао је слијепи ратник кнегињи. У болници, Луји су видали честите ране. Али и пјевали дивне руске романсе и говорили стихове Пушкина и Љермонтова. Сестре Тамара и Људмила пјевале су Лују романсу коју је он и касније волио да слуша:
“Тешко ми је што љубим само Тебе,
Тешко ми је што волим само Тебе...”
Мучен носталгијом и својом злом судбином, Лујо им је говорио Бранкове стихове, које га је стари, добри учитељ научио на Сушаку:
“Лисје жути веће по дрвећу, лисје жути доле веће пада,
Зеленога више ја никада, видјет' нећу! Када је Одесом пролијетао први, мекан и сребрни руски снијег, Лујо се преселио у дом Алексеја и Софије Филиповне. Појавио се у новој, елегантној униформи српског официра. Кћерка Софијина-Паља, сачекала је Витеза Ловрића у салону препуном хризантема. Лујо је пољубио Паљи руку и отпјевао романсу “Уберите љубичице” од Смирнова. Била је то пјесма којом ће Лујо увијек дочекивати Паљу, дјевојку од седамнаест љета, све док га лађа из Архангелска, преко Сјеверног мора, не одведе у Лондон.
“Љубав се јавља између нас од првог дана нашег познанства”-писао је Лујо у свом роману “Сузна јесен”. “Њене су косе биле увојито плаве и мекане као свила. Вољела је музику и књигу”... У дугим вечерима, уз чај, Паља је свирала Луји на клавиру. Једно другоме су говорили омиљене стихове. Паља-Пушкина, а Лујо-Бранка. “Када сам мислио да ћу бити најсрећнији, морао сам напустити дом Софије Филиповне, Паљу, Одесу и Русију”...
Лађа из Архангелска кренула је за Енглеску. Понио је Лујо душу њежне руске дјевојке Паље, пјесму Русије и хризантеме. На доку, један лађар свирао је на хармоници и пјевао:
“Јамшћику не гони коње, немам више куд да журим,
немам вишке ког' да љубим...” У Лондону, учио је школу за слијепе официре. Мучила га је носталгија. И лондонске магле и измаглице. У отаџбини, плакала је његова мајка. Сви преживјели ратници Великога рата вратили су се кући. Ору земљу, уче ђаке, командују у војсци заједничке државе, жене се, пјевају... Лујо, пише мајци:
“Мајко! Немој да плачу очи твоје за очи моје, кад не плачем ја. Немој да се бојиш за будућност моју кад се не бојим ја. Јер, знај, будућност је моја у будућности уједињеног народа нашег. У његовој срећи, биће и моја срећа...” У Лондону, написао је роман “Кроз снијегове и магле”. Али и баладу “У туђини”. Године 1919, Лујо Витез Ловрић се одушевљено враћа у отаџбину. На путу од Лондона до Париза пише нови роман “Повратак прољећу“. У Земуну, у школи, учио је слијепе ратнике. Све до Другог свјетског рата, када је из Земуна морао да бјежи у Београд, који га је волио и гдје је био безбједан. Носилац одликовања Карађорђеве звијезде са мачевима; Ордена великог орла са мачевима; Ордена светог Ђорђа, највећег руског царског одликовања за храброст које му је у име руског цара предала велика кнегиња Јелена Петровна у Одеси, румунског Ордена бијелога лава, који му је лично на груди окачио први предсједник Чехословачке Томаш Масарик, Лујо Витез Ловрић умро је у Сушаку 26. новембра 1986. у 92. години. Био је то крај баладе о Витезу из Кокарџе.

Нису познати аутори музике и стихова популарне, националне, родољубиве, надахнуте, сјећајуће, искрене, помало болне, употребљиве, спорне и, у једном историјском тренутку, несрећне пјесме “Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала”. Садржај ове пјесме, њена инспирација и музичка форма, стижу из десетерца (што се тиче стихова). Њену мелодију већ смо чули прије много деценија у старој народној пјесми:
“Чија кола, чија кола, клепећу сокаком,
То су наша, то су наша, иду са салаша...”
Прва строфа пјесме “Ко то каже, Србија је мала”, гласи:
“Ко то каже, ко то каже, Србија је мала,
Није мала, није мала, три пут ратовала”.
Дакле, ови стихови, у епском десетерцу, говоре о ратовању Србије 1912- 1918. У том периоду, Србија је ратовала против Турака, Бугара и Шваба.
Из ових стихова, види се и сљедеће:
“... Турке истерала (1912). Значи борба против окупатора;
“... Пред Бугаре стала (1913). Значи, Србија се бранила;
“... Шваба ударио (1914). Значи, Србија је нападнута и она се бранила;
“... Србин победио (1918). Значи, правда је побједила!
Србија је нападнута. И она се бранила. Овај рат за Србију био је ослободилачки. То нам је испричала и пјесма “Ко то каже, Србија је мала”, вјероватно настала при крају Првог свјетског рата, после Солунске офанзиве, а могуће и док је војска још била у касарнама иако је рат био завршен.

Постоји мишљење да је настала и као револт једног дијела Срба и ратника против стварања Југославије. Србија је добила рат, све је урадила за своје ослобођење и за стварање нове, заједничке државе, како је онда мала? Дивовска борба Давида и Голијата инспирисала је непознатог пјесника да напише овако дирљив, али и историјски тачан текст. Један писац је забиљежио: “Три силе напале Србијицу”. Тачно. Србија је побиједила и ова пјесма је дивљење Србина својој души, снази и оданости отаџбини “која не може бити мала”. Послије Првог свјетског рата и успјешног ослобођења Срба и њихове браће, неки Срби су јавно и искрено постављали питање да ли им је Југославија уопште потребна. Јер, Србија није мала и шта ће бити са њеном тријумфалном славом, слободом, мишљу, крсном славом, сељаком и ратником...Дошло је до ових стихова који су зрачили поносом, нису никога дирали, али нису могли прећутати да су “истјерали, бранили и стварали” преко своје крви за себе и другога. Своје успјехе Срби су увек дијелили с другима, којима је тада диобабила неопходна.