Храм Успенија Пресвете Богородице у Чајничу

  Два храма Успенија Пресвете Богородице, стари и нови, налазе се на благом узвишењу, на најљепшем мјесту у Чајничу.
  О старом Храму, смјештеном у доњем дијелу порте, сачувани су подаци из 1492. године, али се претпоставља да је изграђен много раније. О томе како је стара црква у почетку изгледала, нема пуно података, али је познато да је била укопана у земљу, каo што је и данас.
  Нови Храм Успенија Пресвете Богородице налази се у горњем дијелу порте. Изграђен је половином XIX вијека, у периоду од 1857. до 1863. године, за духовне потребе православног народа. Зидao га je нeимaр Пeтaр Toдoрoвић из Вeлeсa, сa свojoм дрyжинoм. Oни сy га и yкрaсили икoнoстaсoм y рeзбaриjи, икoнaмa и зидним сликaмa. Грaђeвину прaвoyгaoнe oснoвe, вeликих рaзмjeрa и нeyoбичajeнoг изглeдa, украшава крoв сa 18 вeћих и мaњих пoлyлoптaстих кyпола. Испрeд кaмeнoм yoквирeног yлaзa yздижe сe висoки звoник, подизан од 1893 до 1897. гoдинe. Храм је, 1893. гoдинe, освештао митрoпoлит Игњaтиje сa тадашњим настојатељем манастира, jeрoмoнaхoм Aнтoниjeм Koстићeм и свeштeницимa Taнaсиjeм Koмaдaнoвићeм и Joсифoм Taнoвићeм.
  У овом Храму налази се икона Пресвете Богородице Чајничка Красница. Према предању, насликао ју је Свети апостол и јеванђелист Лука, који је насликао и Тројеручицу Хиландарску и икону Пресвете Богородице, која се чува у Јерусалиму. На предњој страни иконе је Богородица са богомладенцем Христом, а на полеђини је икона Светог Јована Крститеља, чији је лик оштећен у пожару, па је таман, као што су тамни и ликови Богородице и малог Христа, којег она држи на рукама. На икони Светог Јована, лик светитеља је изгорио, па је пресвучена обичном кожом, да не би долазило до даљњих оштећења. Златно-сребрну ризу на икони, односно оков, радио је познати сарајевски кујунџија Ристо Андрић, 1868. године. Утрошио је око 3 године рада и око 17 килограма злата и сребра. Постоји прича да је и он, као тешко болестан, оздравио пред овом светињом и зато јој се завјетовао да ће је оковати у сребро и злато. То је и учинио! На наше просторе, односно у Србију, икону је донио Свети краљ Милутин (1282-1321). Прво се налазила на двору Немањића, а онда је краљ Милутин, због свог чудесног исцјељења, ову светињу поклонио манастиру Бања, код Прибоја на Лиму, гдје је била све до 1594. године, док Турци нису опљачкали и спалили манастир. Том приликом све је изгорјело, осим ове Светиње која је чудотворно остала нетакнута у пожару. Пронашао ју је један сељак, побожан Србин из околине Рудог, и ноћу, преко ријеке Лима, пренио је и донио у Чајниче. Прво је постављена у Стару чајничку цркву,у којој је била око 370 година. Затим је, 1863. године, икона премјештена у тек освештану нову цркву и постављена на трон, на којем се и данас налази. Током Другог свјетског рата, икона мајке Божије помјерана је са трона неколико пута. Италијански војници су, у ноћи 11/12. априла 1943. године, запалили један велики магацин муниције и горива, који се налазио на улазу у порту. У великој експлозији уништена је комплетна јужна страна новог Храма. Стари Храм био је, буквално, збрисан са лица земље. Али, и тада се десило чудо пред овом светињом, као и у манастиру Бања, када је у пожару остала нетакнута. Тако је било и овај пут. Због силине експлозије, централна купола била је потпуно урушена, али ни један једини комадић грађе, нити било чега другог, није оштетио икону. Чак су људи, који су дотрчали одмах након експлозије, свједочили да се ни кандила, која даноноћно служе пред иконом, нису угасила. Дакле, Богородица је поново учинила чудо. Послије тога, склоњена је у црквени конак, јер је Храм био потпуно разрушен. Међутим, након извјесног времена, на ове просторе дошла је усташка, тзв. Вражија дивизија из Санџака. Палили су српске куће, убијали српску нејач. Дошли су и на ово свето мјесто, опљачкали благајну Храма, однијели злато, све драгоцјености, дукате, које је народ вјековима придаривао овој светињи, опљачкали су и оскрнавили и саму икону, извадивши један већи дијамант из круне. (Касније је то мјесто попуњено сребром.) Нико не зна због чега нису однијели злато којим је икона окована. Претпоставља се да нису знали да је оков од злата. Нису вјеровали да толико злата може бити на једној икони и отишли су. Тако је на икони злато остало. Неколико дјечака и жена склонило је светињу у кућу једне побожне хришћанке, Милке Спремо, гдје је чувана десетак дана. Затим је дошло осам младића и икону су из Чајнича однијели у село Стречање, у Црну Гору, неких 30 - так километара од Чајнича. Смјестили су је у тамошњи Храм. Те 1943. године, на Велику Госпојину, када је у Храму служена Света литургија, неколико свештеника предложило је да се икона однесе у Београд и да се тамо чува до краја рата. Међутим, народ у Чајничу, који је вјековима био везан за ову светињу и љубоморно је чувао, побунио се против тога. Нису дозволили да икона оде за Београд, већ су је однијели из Стречања у село Слатину, код Фоче, у тамошњу цркву, гдје је била непуних годину дана. Чајничани су онда, побојавши се да је Фочаци не би задржали за себе, икону поново донијели у Чајниче, тачније у село Трпиње. Смјестили су је у једну веома неприступачну пећину, у коју су могла ући само два човјека. Народ јој је и тада долазио на поклоњење. Повремено је долазио и свештеник и чинио службу. Народ је, пошто није могао ући у пећину, на кољенима клечао испред пећине. Улазили су једно по једно, поклањали се икони и цјеливали је. Интересантно је напоменути да је икона, све вријеме док је била у пећини, даноноћно чувана под стражом. Поред светиње су, увијек, била два српска младића са оружјем. Икона је у пећини чувана све до Мале Госпојине, 1946. године, када је обновљена и освештана стара чајничка црква. Тада је поново враћена у Стару цркву, гдје се налазила и први пут када је дошла у Чајниче. А онда је, на Малу Госпојину, 1959. године, иконa пренесена у обновљену и освештану Нову цркву. Постављена је на мјесто на којем се и данас налази. Од тада, на Малу Госпојину овдје се одржава велики збор. Долази много народа са свих страна свијета. Пред ову светињу, на тај дан, многи долазе завјетно да заблагодаре за сва доброчинства која је Чајничка Красница за њих учинила. Многа чуда, која су се дешавала пред овом светињом, записао је прота Јован Јовановић, који је службовао на овој парохији око 50 година.
  Чајнички Храмови и икона Пресвете Богородице, Чајничка Красница, свједоци су православне вјере и духа хришћанског, јер наш народ је снагом духа подигао и обновио порушене светиње и у Храм Успенија Пресвете Богородице вратио икону Пресвете Богородице, Чајничку Красницу, показавши тако своју снагу и величину. Ове светиње васкрснуле су још љепше, него што су биле када их је непријатељ срушио.