X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
ЖИВОТОК | 16/07/2013 | 09:24

ЖИВЕ САМ НАШАО ЈЕДИНО НА ГРОБЉУ

Пуних 18 година како је напуштено, српско село Липник у подножју Грмеч планине и даље је без становника, без пута, струје, воде

 

Врео јунски дан. Аутомобиле смо оставили подно села јер је пут даље био неупотребљив. Упутили смо се пјешице, показаће се касније, у недођију. Нисмо се припремили за оно што нас је чекало, тако да смо неколико часова боравили на пакленој врућини без капи воде. Био је дан уочи љетњих, духовских, задушница па смо на једном од неколико гробаља у селу, нашли групу некадашњих становника Липника и њихових потомака који су дошли да запале свијеће и поклоне се сјенима својих предака.

 

Гробље је зарасло и ускоро ћемо организовати акцију на његовом уређењу. То је учинила природа. Али, природа није поломила споменике, оскрнавила гробове, покидала ограду”, казује за “Животок”, документарни серијал Радија РС, Милорад Недимовић, предсједник, недавно основаног, Удружења за повратак у Липник. Човјек у годинама, дрхтавим гласом и сузних очију, жали се како не може прићи очевом гробу. Као предсједник Удружења учиниће, каже, све што може и ићи до највиших инстанци власти свих нивоа организовања у Босни и Херцеговини, да се обнови најосновнија инфраструктура и створе минимални услови за повратак у Липник.

 

Иронија судбине је хтјела да живе у Липнику нађем једино на гробљу. Ту сам затекао и Станку Деспот. Рушевине њене родне куће само су стотинак метара од гробља. Станка, која ради у Министарству за избјеглице и расељена лица РС, одлучна је да посјети рушевине родног дома. Одлучно гази кроз високу траву и шибље, иако јој обућа и одјећа нису прилагођени за овако нешто. Питам је, боји ли се змија?

 

Ничега се ја не бојим и ништа ме неће омести да посјетим родно огњиште. Ускоро ће се на имање Деспота вратити живот јер ћемо, моје сестре, брат и ја овдје изградити стамбене објекте. Можда је то неизводљиво на темељима старе, порушене, каменом грађене куће, али свакако у истом дворишту”, категорична је Станка и показује на сусједна брда иза којих су Хашани, родно мјесто писца Бранка Ћопића, али и родно мјесто њене мајке која је из породице Обрадовића.

 

Јово Петровић Јошо је рођен у засеоку Бјелине и никуда није одлазио из села. Познавао је сваку кућу, сваки грм:

 

Имао сам кућу и друге објекте покривене са 15 хиљада комада цријепа. Сада сам у избјеглиштву и без игдје ичега у родном селу. Кад погледам ову пустош чини ми се да никада овдје нисам био!” јада се Јово.

 

Црква је запаљена послије маја 1996. године. Био сам овдје 26. маја те године са једном међународном организацијом и црква није била уништена. Однесена су и црквена звона незнано куда”, прича протојереј ставрофор Миладин Тешановић, парох Хадровачки и наставља:

 

Када је почела прича о повратку, преко 95 одсто становника се изјаснило да се прво обнови црква. Овдје се окупљамо неколико пута годишње, а највише за Илиндан кад људи планирају годишње одморе како би дошли у родни крај”.

 

Обнова цркве почела је у јуну 2011. године. Иницијатор и сада поредсједник Црквеног одбора, Миле Мркаљ, живо се сјећа одлучности и воље да се то уради:

 

У обнову смо кренули на личну иницијативу. Прво је било нас осам, а онда се радом или новчаним прилозима почео одазивати све већи број липничана. Поносни смо на ово што смо урадили и настављамо са истим еланом!”

 

Липничани вјерују да ће се живот у њихово село вратити и да ће се и у овом селу ускоро зачути плач радости, да ће бити новорођенчади. А свакоме ко дође у њихово село, или свакоме са ким се сретну на било ком меридијану, прво испричају када је и како настала изрека: “Буди вјеран као липнички кум!”

 

Ова изрека настала је 1835. године. Мајдански капетан Дервиш бег Церић прогањао је султанове и своје противнике међу крајишким муслиманима. Један од њих био је и његов зет, али га је он сакривао и тобоже га тражио код јатака. Често је терорисао Србе у Липнику. Срби једном у самоодбрани убију беговог пса и то овоме буде изговор да четворицу ухвати и осуди да буду набијени на колац. Зла судбина задесила је: Николу Зеца, Тривуна Микића, Тривуна Вукића и Петра Гаврића. Гаврић затражи од бега да га накратко пусти да оде до куће и опрости се са породицом. Бег пристане под условом да нађе замјену која ће бити гаранција да ће се вратити на стратиште или ће тај други бити набијен на колац. За замјену се јави кум Петра Гаврића. Петар оде кући, опрости се са породицом и врати да буде сурово погубљен. Од тада је, као изузетно морална поука, настала изрека: “Буди вјеран као липнички кум!” или “Буди од ријечи као липнички кум!”

 

Посјету Липнику завршио сам на мјесту гдје је до 1995. године било спомен-обиљежје четворици липничана набијеним на колац прије 178 година. Док сам се жедан и исцрпљен спуштао разрованим путем који би, да је било кише, био блатњав и тешко проходан и за пјешака, кроз главу ми је струјала мисао: “Гдје су сада, како живе и како се осјећају липнички кумови?!”