Пут Бранка Ћопића води до непостојеће пишчеве куће
Тужан је отац Грмеч, плачљиво жубори ријека Јапра, отужно клапара млински точак. Генерације оних који су одрастали на дјелима Бранка Ћопића уништиле су све оно што је писац волио, што га је инспирисало, што је, каснијим уништитељима, распиривало дјетињу машту и уљуљкивало их у реалном свијету сатканом од бајки.
Добар асфалтни пут у дужини 12 километара носи име славног писца и завршава у Хашанима на мјесту гдје је била породична кућа Бранка Ћопића. Од куће нема ни темеља, кућиште зарасло у шибље и коров који су прогутали башту сљезове боје, млинове на Јапри сажегао вихор рата и једино се у даљини црни и мршти Грмеч: “Грмеч планина, Грмеч он је......... по њему расту борови и јеле, а са њима медвједи и вуци”.
Предсједник Мјесне заједнице Хашани, Брацо Ољача, који ме довео на ово мјесто, само слијеже раменима и одмахује руком на питање зашто је овако запуштено огњиште великог писца. Из његовог разговора са неколико присутних мјештана разабирем да ову бригу они препуштају неком другом. Не питам коме, али наслућујем ко би то могао бити.
“Пружио се мачак колико је дуг и још нешто више, написао је Бранко у једној причи и то ме одушевило за сва времена иако сам то прочитао прије више од пола вијека кад сам научио прва слова”, казује пензионисани просвјетни радник Милан Дакић. Био је својевремено и директор школе у Хашанима. Често се састајао са Бранком кад је долазио у родни крај. Боравио би по неколико дана у, сада непостојећој, родној кући, свакодневно свраћао до школе и обавезно се, уз чашицу домаће ракије, дружио са мјештанима.
“У школи би радо одмарао у спомен соби сједећи у такозваној магарећој клупи. Овај посљедњи рат уништио је и школу и завичајну собу и магарећу клупу”, сјетно казује Дакић и загледан у даљину, све ми се чини да скенира мргодни Грмеч, тешко изговори мисао која га прогања од октобра 1983. године: “Бранко је тада посљедњи пут боравио у Хашанима. Питао ме колико је првачића уписано у школу. Одговорио сам да те године није било довољно дјеце за једно одјељење па смо прескочили упис за идућу годину. Бранко је тада рекао: Значи, могу затворити своју радионицу, и изустио мисао злослутницу: Паметан човјек живи док хоће а луд док мора!”
У мјестима, какви су данас Хашани, најживље је на гробљима. Овог дана кад је “Животок”, документарни серијал Радија РС, боравио у родном мјесту Бранка Ћопића, уочи Ивањдана 2013. године, била је једна сахрана. На другом крају гробља, неовисно о овој сахрани, нашао сам Милу Ћургуза, који живи у Београду. Стоји пред породичном гробницом и клања се сјенима: прадједа Николе, дједа Крсте, оца Бранка, бабе Ђуке, стрица Ранка, тетке Десе и осталих.
“Прадједа Никола, који је живио 93 године, оснивач је Ћургузова млина тридесетих година прошлог вијека. Било је тада у Хашанима много млинова који су инспирисали Бранка Ћопића за неке његове најљепше пјесме и бајке”, казује Миле.
Други Николин праунук, Милетов брат од стрица, Здравко Ћургуз, који живи у Бањалуци, изградио је нови млин на Јапри, на истом мјесту гдје је то 80 и коју годину прије, урадио његов прадједа Никола.
“Овим млином настављам традицију Ћургуза. Мој млим ће мљети жито, пумпати воду до оближњих поља, а можда ће производити и струју”, са поносом прича Здравко за “Животок”.
Међутим, нови Ћургузов млин на Јапри, ма колико био добродошао за мјештане, неће бити ни изблиза млин из Бранкових писанија “код којих никад не умиру старци”.
Са непостојећих темеља родне куће Бранка Ћопића, упутио сам се добрим асфалтним путем који носи пишчево име, да ову причу радио таласима и пренесену на папир, пошаљем у свијет. Хашани су још мјесто ходочашћа љубитеља лијепе ријечи и обожавалаца дјела Бранка Ћопића. Али они ништа не нуде на увид што би подсјећало на великог писца и некадашњи начин живљења у овом мјесту. Завичајно друштво “Бранко Ћопић” у Хашанима, изузев привјесака и још понеког сувенира са ликом великог писца, не нуди ништа конкретно и трајно што би привукло посјетиоце. Ако се нешто не промијени ускоро ни у Хашанима неће бити никога мјеродавног да прича о овом мјесту и његовом легендарном становнику.
Тужни су Хашани, тужна је прича о писцу чију су поезију и прозу ресили ведри, и у најтежим недаћама, оптимистички настројени ликови дједа Раде, стрица Ниџе, пољара Лијана, дједа Вука и поготово бајколиких вјечитих скитница мачка Тоше и пса Жуће. Орлови су прерано одлетјели, бронзана стража у тугу окована, митраљезац голубијег срца забасао у беспућима рушилачког бесмисла, а осму офанзиву, тутњавом ратне технике, у заборав су бациле стварне офанзиве и крвопролиће и више је небитно јесу ли ноге на вранцу, а глава у кланцу или обрнуто, јер све је, ионако, само пепео и дим.
Богдан Ристић