X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
ЖИВОТОК | 09/08/2013 | 08:19

РАЗГРТАЊЕ ТАЈНИ ПОД ОРАХОМ У ГОРЊЕМ ВОДИЧЕВУ

Врелог, деветог, јулског дана друговао сам са пјесником Драганом Колунџијом у његовом родном Горњем Водичеву. Богом пјеснички обдарен, овоземаљски усхићен боравком у родном селу гдје више нема родитељске куће, Драган Колунџија, који 29. августа обиљежава 75. рођендан, отворио је душу и за “Животок”. По први пут је јавно, у микрофон, испричао неке непознате, а пресудне, моменте из свог живота и разјаснио неке мање познате детаље.

 

 

 “Са поносом истичем да сам родом из Поткозарског Горњег Водичева. Ја пишем песме, али данас ми душа пева, док са Вама, господине Ристићу, разговарам под овим крошњатим орахом у мом родном селу. Разговарао сам са многим новинарима, дао небројене изјаве и интервјуе, али никада у овој атмосфери и са оваквим усхићењем”, говорио је, као да пјевуши, Драган Колунџија.

Питам га: шта сада може препознати са овог мјеста у односу на запамћено из најраније младости?

Више ништа не постоји из оног времена што је изградила људска рука. Све је смештено у моје сећање и у моју поезију. Недалеко од овог места била је моја кућа брвнара. У једној песми сам казао: Са животима родитеља угасила се и ватра у мојој сељачкој кући, а без ватре ни кров куће не значи ништа!

Остале су успомене на родитељски дом у којој је мој отац, Симо, изродио нас петоро деце са нашом мајком Анђом Петић: Михајла, Виду, Милана, Радојку и мене, Драгомира. Моје право име је Драгомир. Кад сам почео писати поезију ја сам то име скратио на Драган. Можда сам погрешио?!”

Пјесник поћута. Неколико пута погледом је прокрстарио на све четири стране свијета. Дубоки уздах стопи се са шуштањем орахова лишћа. Настави дрхтавим гласом:

Оно што је трајно и непромењиво то су брда. Ја сам у брда заљубљен. Кад сам био дете у брда сам бежао кад год сам имао неки проблем. Касније, као песник, стиховима сам бежао у та иста брда: Бундалска, Ђурђевићева, Куљанска. А брдо, над свим овим и другим брдима, је Козара, спаситељица наша! Иако сам имао само четири године, живо се сећам Козаре, нашег збега у јуну и јулу 1942. године. Слило се тада у Козару старо и младо из села која окружују моје Водичево: Куљани, Прусци, Деветаци, Сводна, Равнице, Добрљин, Мракодол, Календери, Жуљевица, Стригова... Ова места нисам заборавио ни у свом животу ни у својој поезији. Овом приликом рекао бих моју прву песму коју сам написао када сам имао 13 година и коју нисам објавио. Ово је њено премијерно приказивање у јавности. Ја сада говорим екавицом, али ову ће песму рећи ијекавски како сам је и написао:

Суботом изјутра у Босански Нови/ гоне сељаци стоку, овце и краве/ за мало соли и љубави./ Крајеве којима прођу/ носе на своме лицу/ људи моји немогуће./ А тамо гдје стану/ балега је стид далеких ливада./ Иначе одморе кад их замоли мало јање”.

Могао сам пјесника, опијеног завичајем, слушати до у бескрај и уживати у томе, али онда не бих обавио свој новинарски задатак. Тешког срца прекидам дивну ниску сјећања. Желим, о чему смо се договорили док смо из Новог Града путовали за Горње Водичево, да разјасни неке опречности из његове биографије. Поготово ово у вези са именом Драгомир – Драган, датумом рођења 11 април или 29 август(није спорна 1938. година), и, посебно, да ли је у вријеме офанзиве на Козару беспомоћан остао на обали једне ријеке.

Очи су му заискриле, руке задрхтале, глас устрептао. Ипак, држи се јуначно, козарски чврсто, пјеснички достојанствено.

Крштено име ми је Драгомир. Отац ме ословљавао са Драго и само кад је био љут звао ме Драгомиром. Ја сам између та два имена нашао компромис Драган. Чинило ми се више пјеснички, милозвучније и дјевојкама драже. Рекох, можда сам погрешио?

Званично, у документима, уписан ми је 11 април као датум рођења. Касније сам из приче моје мајке сазнао да сам рођен дан по Великој Госпојини, дакле, 29. августа. Како је дошло до грешке у датуму? Послије рата селима су ишли пописивачи јер су матичне књиге биле уништене. Мој отац је био преке нарави па пописивачи нису свраћали у нашу кућу него су се распитивали код комшија кад су рођена Симчина деца. За мене су рекли да сам рођен у пролеће кад се извози ђубар на њиве и они су уписали 11 април!”

Пјесник заћута. Мук нам постаде друг. На моменат ми се учини да и орах преста шуштати. И да птице утихнуше. Једино уз стрми пут брекћу мотори неколико аутомобила. Крајишки пјесници хитају у Бању Љешљани, гдје је за вечерас заказано пјесничко вече. То је Драгана Колунџију и довело у завичај. Опрезно га, ријечима и мислима, враћам у 1942. годину, на обале набујале и мутне Мљечанице.

Срце моје, нисам ти ја заборавио питање. Борим се са својим страховима. За ту моју погибељ, песник Божидар Тимотијевић је, 1957. године, написао: Била је то највећа дилема српске мајке, античка дилема. Српска мајко треба да се одлучиш: које дете да оставиш?!”

Мајка је избегла у Козару са нас четворо деце. Најстарији брат је био у партизанима. На путу за Козару, негде иза Подградаца, Вида и Милан су отишли да просе храну јер нисмо имали шта јести. Мајка је Радојку и мене водила, боље рећи носила, у село Војскова. Није могла нас обоје пренети преко набујале Мљечанице. Мене је оставила у једном грму умотаног у неке прекриваче. Околности су биле такве да се није могла вратити. На срећу наишао је мој стриц Драгутин, партизан са пушком. Испричала му је за мене и он ме успио пронаћи и спасити. Ја данас пуно певам о страху. Тај страх носим од овог апокалиптичног дана. Већ у првој збирци песама објавио сам песму Страх”.

Послијератне године су брзо пролазиле. Драгана Колунџију ујак одводи код себе у Београд 1952. године. Зијао је, како би то рекао Бранко Ћопић, у излоге скупе. Данима је ишао истом трасом да не би залутао. И поздрављао сваког пролазника. Кад је, 1957. године, објавио прву збирку пјесама “Затвореник у ружи”, дошао је, опијен пјесничком славом, код сестре у Бањалуку удату за муслимана. Тако је упознао и једну дјевојку, муслиманку, у коју се смртно заљубио. Иако данас није сигуран је ли ту дјевојку и пољубио како треба, због ње је заборавио на школу, набрао преко стотину неоправданих часова, па је избачен из гимназије. Тек су га отријезниле њене ријечи да јој мајка брани ову везу зато што је он Србин!

Разочаран враћа се у Београд. Тамо су га чекала два нова изненађења. Саопштење да је избачен из гимназије, а онда га је, узрочно-посљедично овоме, ујак избацио из стана. Спавао је у Жељезничкој станици и по парковима, одакле га је тјерала београдска милиција. Једне ноћи на клупи у парку упознао је старију госпођу из Бачке Паланке у чијем је друштву била дјевојчица од око 14 година.

Одем са њима у Бачку Паланку. Било ми је лепо. Чиста соба, добра храна. Ишао сам са том девојчицом чувати стоку. Видим њени би ме радо њоме оженили. Нађем неки изговор и вратим се у Београд. Разред гимназије положио сам ванредно па ме и ујак прими назад у стан. Касније је све ишло углавном добро. Факултет сам завршио на време. У Београду сам упознао моју супругу Душанку иако је она родом из Равнице, села одмах до Водичева. Развила се међу нама велика љубав. Хрватски песник Петар Гудељ, који је живео у Београду, написао је да после Змаја нико своју супругу није лепше описао од Драгана Колунџије!”

Причали смо и причали још о много чему из његовог живота. Колунџија је наизуст, без помоћи папира, за “Животок” казивао бројне своје и стихове других пјесника. За мене је, ипак, било најважније да смо разјаснили неке битне, а јавности мало познате детаље, из пјесниковог живота. Детаље који су га обликовали и као човјека и као пјесника. Дошао је час да кренемо у Љешљане. Опраштајући се од родног Горњег Водичева и крошњатог ораха, Драган Колунџија ми је, у микрофон, рекао:

Хвала Вам господине Ристићу за овај диван дан у мом родном месту. Сада сам као препорођен. Ипак сам смртан као и сваки други човјек. И ево аманета мом сину. Кад се смирим на Топчидерском гробљу, где ћу лежати поред ујака и ујне са мојом Душком, нека ми син подигне што камена и на њему уклеше само три речи, последње речи из моје песме Затвореник у ружи: волео, певао, живео!”