Цвијети

Јуче смо обиљежили Цвјетну недјељу-Цвјетницу, или празник који народ још зове Цвијети. Зашто вјерници славе овај велики дан?
Код православних Срба ово је празник који се прославља шесте недјеље Великог поста и недјељу дана пред Васкрс. Према хришћанском учењу, тада је Исус, праћен ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витаније у Јерусалим. На глас да у Јерусалим долази пророк који је васкрсао Лазара и починио бројна чуда, сакупљао се око њега народ и пратио га на његовом путу. Многи вјерници су га сусретали с палминим гранчицама у руци, неки су бацали своје хаљине на пут којим ће проћи, многи су га засипали цвијећем и зеленим гранчицама. Упркос овако срдачном поздраву, Исус је цијелим путем био жалостан, а надомак Јерусалима прорекао је граду пропаст и уништење ријечима: “О Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју, али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дан да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна и разбиће тебе и дјецу твоју и неће оставити у теби камен на камену , зато што ниси познао вријеме у које си похођен.” По уласку у град, Исус је отишао у храм гдје је исцијелио многе болеснике и проповиједао све до вечери, а потом се вратио са својим ученицима у Витанију. Света Црква одредила је да се свечани улазак Христа у Јерусалим прославља у недјељу пред Васкрсење Христово. У нашем народу овај празник је назван Цвијети.
Празник који наш народ назива Цвијети има нечег заједничког са освећењем палми, обичајем који хришћанска црква познаје још од 9. вијека. Тада се освећеним гранчицама ките врата и кровови (као заштита од грома), а ове гранчице су ношене и у поља и винограде. Људи су се опасивали овим освећеним гранчицама да би на себе пренијели њихову магичну моћ. Некада је био распрострањен и обичај да се уочи Цвијети дрен, здравац, милодух и друго биље ставе у воду са једним бојеним јајетом и да се рано на Цвијети младеж умива том водом. У неким нашим крајевима ово биље је прије потапања у воду ношено у цркву на благослов. На Цвијети су некада сви били окићени цвијећем да их глава не би бољела, а дјевојке су се китиле да би се удале. На приморју је обичај да дјевојке на овај празник наберу што више цвијећа којим ките себе и своје рођаке, а ако су вјерене и дјевере. Један дио овог цвијећа заједно са сребрним новцем, или неким сребрним предметом стављају у суд, па се на Цвијети том водом умивају по старјешинству, најприје мушкарци па онда и жене. Маслинове и ловорове гранчице везивали су у ките и носили у цркву на благослов, а затим су њима кадили болеснике, вјерујући да оне имају исцјелитељску моћ. На Цвијети су се младићи и дјевојке скупљали да размјењују цвјетове и на тај начин изражавали међусобну наклоност и љубав. Тада се не игра у колу нити се весели, јер још траје васкршњи пост. Послије Цвијети настаје Велика, Глува или Страсна недјеља у којој је Велики петак, дан када је разапет Исус Христос, што од вјерника захтијева озбиљност и богобојазност. У нашем народу постојало је и вјеровање да су од Цвјетнице до Духова душе умрлих у ливадском цвијећу и зато у то време ово цвијеће не треба брати. За вријеме владавине Обреновића, овај хришћански празник прослављан је и као народни, у знак сјећања на то да је Други српски устанак почео на Цвијети 1815. године. У цијелој Србији, а нарочито у Београду, празник је прослављан врло свечано. У Београду су на Лазареву суботу увече топови са Калемегдана подсјећали на сутрашњи празник, а у освит зоре на Цвијети поново су топови поздрављали црквени и народни празник. У Саборној цркви служена је литургија, којој је присуствовао сам кнез, а окупљени народ је испред цркве плотунима поздрављала свечано одјевена војска.