О надимцима

У давним временима, давање надимака имало је јаке религијске мотиве-заштиту новорођенчета од мрачних сила и болести. Дјеци је даван надимак да би се сакрило право име и да им рђаве силе не би могле наудити. Та се предострожност, прије свега, односила на зле силе, па се надимак одржавао до краја живота.
Вук Караџић, који је име Вук добио зато што су му раније рођена браћа умирала, забиљежио је такве примјере у многим нашим крајевима. Записао је: “Гдје које жене, кад питају кога за здравље мушког дјетета, макар му како име било, кажу: Како ти је Живко?”
У многим нашим крајевима, млада када долази у младожењину кућу, надјева имена одмила дјеверима и заовама и тако их само она зове: Брато, Дада, јединица, Сеја. Често је било да су жене свога мужа ословљавале са ОН док је муж жену називао ОНА.
Новијег су датума надимци добијени у породици и родбини. Они су најчешће скраћенице од имена или презимена: Мића, Јоца, Таца, Нена, Бане, Боба итд.