Oбичаји и вјеровања у вези са женидбом и удадбом

Уобичајено је било да се момак жени када одслужи војску, а дјевојка се удавала већ послије напуњених 16 година. Понегдје су млади ступали у брак и раније да се не испусти нека добра прилика, добар момак или добра дјевојка или добра и богата домаћинска кућа. Некада су због потребе за радном снагом, голобраде момчиће женили са већ одраслим и зрелим дјевојкама, али то је до данас већ готово искоријењено.
Ако је у кући било више синова и кћери, пазило се да се прво ожени најстарији син и уда најстарија кћерка, па редом по старини. Када се уда старија сестра, онда се за млађу говорило: “Сада је она на полици”, тј. на реду је да се уда. Али, тога се нису придржавали увијек ни у прошлости, а поготову данас. Било је доста случајева да просиоци дођу да просе најстарију сестру из неке куће, а испросе млађу, јер се она допала младожењи.
Родитељи су сматрали својом највећом обавезом да што боље ожене свог сина или удају своју кћер, зато се свадба дјеце сматра за најсрећнији дан у животу родитеља. Прије просидбе добро су се распитивали о кући из које им је долазила снаха или куда је одлазила кћи. Сматрало се за велики гријех кудити дјевојку која је стасала за удају или момка који је доспио за женидбу. Момци су некада тежили да се ожене из другог мјеста, да им супруга не би била утицајем мајке. Дјевојка, опет више је вољела да се уда у своје мјесто, да би јој се мајка нашла ради савјета и помоћи. Момак и дјевојка, кад су били стасали за женидбу, односно удају, на разним сеоским и црквеним саборима током љета прислушкивали су жеље свога срца а помало и савјете својих родитеља и пријатеља и бирали су себи партију за брак. Оно што се преко љета на зборовима припремило, то се с јесени реализовало.