О Солунским пјесмама и колима
Управо у то вријеме, пјесме „Што ћутиш, Србине, тужни“, „Боже правде“, „Завичају мили крају“, „Вјечнаја памјат“, „О, Србијо, мила мати“, „Радо иде Србин у војнике“, „Тамо далеко“, „Хеј, трубачу, с бујне Дрине“ и марш „На Дрину“, са српском војском и ђацима-ратницима, обишле су Цер, Колубару, Кајмакчалан, Куманово, Солун, Крф, Видо, Француску, Италију, Енглеску, Швајцарску, Румунију, Русију. Са Крфа, Вида, из Туниса, Русије, ратници су слали своја писма у Србију и са болом поздрављали све у отаџбини. Њихове ријечи биле су пуне чежње, али и обећања да ће се вратити и ослободити земљу. Према ријечима великог зналца историје Првог свјетског рата и аутора изузетне књиге „Солунци говоре“ - Антонија Ђурића, пјесма „Млади капетане“ носи причу о 4. пјешадијском пуку „Стеван Немања“ Дринске дивизије који је био састављен од ратника Ужичана. Светислав и Ђорђе, дједови аутора збирке су ратовали против Турака, Бугара и Шваба и много су вољели ову пјесму. А били су ратници 4. пука, поносног, непобједивог...
Причу о солунским јунацима настављамо дијеловима писма једне Гркиње написаног онда кад су српски војници напустили Крф. Превео га је Чедомир Милошевић, а налази се у књизи „Голгота и Васкрс Србије 1916-1918“:
...........
„... Откако су Срби дошли на Крф, ја не волим своју расу... За нас би било боље да ви нисте дошли на Крф, јер нам је сад горе... За последње три године толико сам се била навикла на та питома лица ваших војника, на њихове поштене и доброћудне очи... Чудна сте ви раса... Разговарала сам неки дан са једним руским пуковником о томе. Он вели да је то особина свих Словена. Ако је то тако онда благо женама и кћерима Словена... Ове последње три године док сте били овде, проживјеле смо лијепо и пријатно... Сваки дан сам трчала на прозор да видим неког српског официра, само да ми се јави, па ма ко то био, и да се пријатно на мене осмјехне...
.......
Ваш народ стално пјева, и на то пјевање и тај жагор била сам се толико навикла... Шта нам вриједи и љепота и све друге лијепе особине, које су Срби код нас нашли, кад нико у томе не умије да ужива... Благо оним дјевојкама које су Срби одвели одавде и спасли живота на овом љубавном острву"...
У ратовима за ослобођење и уједињење, од 1912. до 1918. настале су многе пјесме, кола и маршеви, који су и данас на репертоару многих оркестара, хорова и вокалних солиста у нашој земљи и ван ње. То су, прије свих: „Тамо далеко“, „Креће се лађа француска“, „Буђење Србије“, француског композитора Мориса Шваба, „Солунско коло“, „Зар да умрем кад ми време није“, марш „Војвода Степа Степановић“, марш „Војвода Живојин Мишић“, и једна од најпознатијих и најљепших композиција инспирисаних тим ратом, марш „На Дрину“.
Церска битка, вођена од 16. до 19. августа 1914. донијела је велику побједу српској војсци. Ту, на бојишту, композитор, диригент, војни капелник Станислав Бинички, компоновао је један од најљепших маршева које има наша музичка оставштина. Сматра се да је марш „На Дрину“ Бинички посветио пуковнику Стојановићу који је погинуо у Бици на Церу. Пуковник Стојановић био је неустрашиви и омиљени командант. Српски војници су непријатељу пријетили својим командантом: „Поћореку, цареви већиле, душа ми је од Косова стара, командант сам Гвозденога пука, не бојим се цара ни ћесара..!“
И док су други капелници војне музике српских армија Фрањо Матјејовски у свом маршу „Војвода Степа Степановић“, Марко Стојановић у маршу „Војвода Живојин Мишић“, користили мотиве српских народних пјесама, дотле је Станислав Бинички у композицији „На Дрину“, лично инспирисан Великим ратом, створио ово дјело.
Послије Другог свјетског рата, осим одређених пјесама и нека народна кола нису смјела да се изводе. Прије свих, „Краљевско коло“. То коло имало је срећу да се једна његова верзија зове и „Србијанка“. Под тим именом штампане су ноте. Али, ако би неко констатовао да се ради о „Краљевом колу“, било би неприлика.