Mираз

Важну улогу у нашој народној традицији има мираз. Од давнина, дјевојке удаваче, у брак су доносиле различите вриједне предмете, одјећу и обућу, а неке од њих и дукате. Најчешће су доносиле дрвене сандуке у којима су били везена постељина, пешкири, марамице. Богатије удаваче, у младожењин дом доносиле су и већи мираз. Сандуци у којима се налазила дјевојачка опрема, били су украсно изрезбарени, обојени веселим бојама и са бравицама за закључавање. Тридесетих година прошлог вијека, почели су се правити и у мираз носити ормарић и уски брачни кревет. Дрвени сандук или ормарић, није важно, мираз је мираз-рекли би многи од нас. Али, замислите да живите у то вријеме и имате четири кћери за удају, а мираза немате. А народна пословица каже: “Боље да пропадне село него обичаји.”
Давно је записано: “Жени сина кад хоћеш, а кћер удај кад можеш”. Наш слушалац, Стојан Звонар из Бањалуке, послао нам је занимљиву причу о удаји четири сестре.
“У давна времена, прибавити отпремнину за кћеркину удају није било нимало лако, па макар то био само дрвени ормар. У засеоку Лужани код Ножичког, тридесетих година прошлог вијека, живјеле су четири сиромашне сестре. Стасале за удају, дјевојке су размишљале како да прибаве мираз-4 ормара и 4 кревета. И досјетиле су се.
Послије удаје најстарије сестре, млађа је замоли да јој позајми ормар да би се и она удала. Онда је од друге удате позајмила трећа, а од треће-четврта сестра. И тако се четири сиромашне сестре удадоше с једним ормаром као отпремнином.