Народне клетве

„Није добро ни кога много благосиљају а камоли кога куну”, каже народна пословица. Клетве се упућују некоме у мржњи, гневу , немоћи, жељи за осветом. Обично куне онај ко не може сам да се избори за нешто што му је потребно: куне слабији јачега, старији млађега, побијеђени побједника , просјак тврдицу, куну увријеђени, одбачени, напуштени.
У народу се сматра да је најтежа клетва коју изговори кум, па мајчина и очева клетва. Ове клетве стићи ће проклетога и његов пород, по народном вјеровању, па макар и до деветог кољена се чекало. Вјерује се да мајка може да прокуне само свој пород и никога више. Зато мајка носи прстен на руци да јој се клетве не би „примиле”. Ако мајка хоће да јој се клетва прими, скине прстен и куне што јој падне на памет, Но, такве мајке су веома ријетке. Обично мајка када прокуне неко своје дијете, тргне се брже боље и каже: ,,Боже ми прости грешној”. Народ каже да је боље дијете изударати него га клети.
Чешће клетве не куну, већ напротив-бране од клетве: „Бог те не убио”, „Гром те не спалио”, „Але те оставиле на миру“, „Остарио да Бог да” итд.