“Било куда Гламочана свуда”
Својевремено су наши слушаоци Невенка и Митар Пејић, често боравили у Енглеској. По повратку из “бијела свијета”, са собом би доносили прегршт лијепих прича и запажања. Како је важан дио наше слушалачке и “свиленкончане популације” и наш народ који је расут широм свијета, сматрали смо да ће вама и поготову, њима наредна прича бити занимљива...
Има наших људи од давнина и одскора свуда, али Гламочане је сурова историја, и она од прије 70-ак година, а и ова новија разбацала баш по цијелом свијету. У Енглеској, у Лондону и недалеком, питомијем градићу Лестеру живе породице које су поријеклом из Гламоча: Радоје, Лончари, Ајдери, Цвитковићи, Малеши, Пиљци. Милорад Радоја, већ покојни Лазар Лончар и Бранко Малеш, из истих трагичних и драматичних разлога, саборци, сапатници и сапутници стигоше голи и боси на то, не баш пусто, британско острво. Пуста је била само туђина, туга и носталгија која је у почетку била тешка свима, па и њима.
У Лестеру, 108 миља или “по нашки”, 174 км сјеверозападно од Лондона, посјетили смо велику породицу Радоја, Милорада из Поткраја код Гламоча и његову сестру Соку Лончар. Повод за дружење је била крсна слава Свети Сава и заједнички ручак у Друштвеном дому, кога су Гламочани заједно са Книњанима назвали “Тромеђа”, а све у знак сјећања на мјесто одакле су почели свој тешки поход, по шумама и горама, преко италијанских логора, ка обећаној земљи. Пут их је довео у Лестер гдје је било прилике за запослење, преживљавање и нови живот.
По доласку у Лестер, нежењени кршни момци из Гламоча нађоше себи животне сапутнице и започеше нови живот. Милорад је нашао срећу, оженио се младом Иркињом Брижит и са њом стекао седморо дјеце, четири сина и три кћерке. Милораду је већ деведесет година и његова дјеца већ увелико имају свој род и пород. Уз Милорада је и његов саборац и сапутник Лазо Лончар, који се својевремено хтио женити, али искључиво са дјевојком из наших крајева. За то чуо Милорад, па поручио својој сестри Соки, оних гладних и јадних 50-тих година, да из сиромашног Гламоча крене ка њима. Дошла Сока па се загледала у кршнога Лазу те се завољели, оженили и четворо дјеце стекли. Нађосмо тамо и Миленка Пиљка. Седамдесет му је година а несрећа га натјерала да из Сарајева бјежи куда зна, па ето уточиште нађе у роду своје супруге Босе.
Прича је много, а времена мало да вам их све пренесемо. Не треба ни да вам напомињемо да сви ови наши људи радо користе прилику да, путем интернета, чују наш “Свилен конац” и звуке родног краја.