O договореним отмицама и о важности пешкира или ручника у српској традицији

У Србији су момци отимали дјевојке све до средине 20. вијека. У отмицу се радо ишло. Био је то витешки чин. Најчешће се чекало да дјевојка остане сама код стоке, или да пође по воду па се онда кретало у “акцију”. Дешавало се да момци, ноћу, нападну кућу, у којој је живјела дјевојка, да јој свежу оца и све мушке у кући и дјевојку одведу. Некада је долазило и до боја. Необављен посао био је највећа срамота за отмичаре и говорило се да су се вратили “јалови”.
Ако отмица успије, отмичари дјевојку воде у шуму. Тамо их чека поп који их одмах вјенчава. За то вријеме, из села је полазила потјера. Сусретали су их мјештани из момковог села и покушавали да их измире. Али пресудно је било шта дјевојка каже. На сву срећу оне, углавном, нису имале ништа против.
Уколико родитељи нису дозвољавали брак, момак и дјевојка би се договарали у вези са отмицом. Када би питали дјевојку да ли је отета, она би одговарала: “Није сила, већ драга воља. Ја ћу с њим и у гору и у воду.”
Између првог и другог свјетског рата, дешавало се да дјевојка буде украдена од младожење. Тако су неке дјевојке отимане на дан удаје односно вјенчања.


Данас вам причамо о важности пешкира или ручника у српској традицији.
..........
Пешкир, попут ћилима, прекривача, јастука и осталих предмета из текстилног покућства у српској традицији, ткан је одвајкада. Иако мање захтјеван, пешкир је представљао неисцрпан извор инспирације вриједних домаћица, било да је ријеч о техници ткања или о умјешности комбиновања боја и украса.
Украсни пешкири су некада красили икону или огледало у гостинској соби. На њима су, најчешће, биле извезене поруке различитог садржаја: “добро јутро“, “добро дошли, драги гости“, “рука руку мије-образ обадвије“ итд.
Украсних пешкира било је у свакој кући, чували су се, преносили с кољена на кољено а свака дјевојка обавезно их је припремала за своју дјевојачку спрему.