Свети Врачеви и пиротски ћилим

“Светитељи Козма и Дамјан били су синови побожне жене Теодотије, која их је одгајила у духу хришћанства. Живјели су негдје у Азији и знали су вјештину лијечења људи и животиња. Као истински хришћани, своје знање и способност сматрали су Божјим даром и радили су у складу са Христовом заповјешћу: “Бадава примисте, бадава и дајте!” За помоћ нису узимали новац ни поклоне па су названи БЕСРЕБРЕНИЦИМА или БЕЗМЕЗДНИМ врачима.
Записано је да је жена по имену Палагија, коју су браћа излијечила, донијела Дамјану три јајета и Богом га заклела да их узме не као награду, већ као дар из добре руке. Дамјанов брат Козма се расрди и запријети да неће дозволити да их заједно сахране. Но, Дамјан се није огријешио примивши поклон јер га је Палагија заклела Богом. Записано је и се да су свети Козма и Дамјан били оклеветани цару зато што разним чаролијама лијече људе. Цар одлучи да их казни, али се предомисли када су и њега излијечили. Тада и цар постаде хришћанин, а браћу пусти кући с великим почастима. Када су умрли, сахрањени су заједно у мјесту Фереману, а народ је наставио да их призива у болести и невољи све до данашњих дана.”
Спомен овим свецима чини се два пута годишње, 14.јула и 14.новембра, а претпоставља се да су то датуми њихове смрти. Када се пјева тропар за освећивање воде, на једном мјесту се спомиње “љековити извор” који су бесребреници имали. Данас многе бање и медицинске установе прослављају Свете Враче Козму и Дамјана као своју крсну славу. Врачеви се празнују за боље здравље а у народу се за њих каже: “Ватру пале, па ватру или (болесникову температуру) гасе.”

Вјероватно сте чули за пиротски ћилим. Он је по богатству шара и разноврсности боја био чувен у бившој нам земљи, па чак и широм Европе. У народу остаде прича о шари на ћилиму која се звала манастир Мара.
......
Какве све тајне крије пиротски ћилим, најбоље илуструје само једна шара позната под називом манастир Мара. И као у свакој причи, приповиједа се да је била једном једна млада ткаља по имену Мара. Остала је тајна када је и зашто кажњена да буде заточена у манастиру. И у том заточеништву она је непрестано ткала, али, да ли из љубави или протеста, увијек само једну те исту шару.
Тако је, између манастирских зидина и окајала гријехе због којих је била заточена. Само, умјесто на заслужену слободу, одлучила је да заувијек остане у манастиру. Она је и друге калуђерице почела да подучава ткању и, разумије се, својој шари. Ову причу преносе пиротске ткаље као предање, а специфична и лијепа шара манастир Мара, чува успомену на ткаљу и калуђерицу, по чијој се идеји и данас израђују пиротски ћилими.