Ресторани

Ма колико домаћа кухиња била добра, понекад, вјероватно, зажелимо да изађемо у ресторан, ако то можемо себи да допустимо. То не чинимо зато што су тамо јела различито припремљена, већ и зато што волимо некуда да “изађемо”. Много прије појаве ресторана постојале су крчме у које су људи свраћали да поразговарају, нешто попију а можда и поједу. У Лондону је, још у 12. вијеку, било кухиња у којима се припремало и продавало кувано месо. Купци су га носили кући, али су понекад и остајали да га ту поједу, што је већ донекле личило на ресторан. Енглеске гостионице су прва мјеста у којима су служена готова јела у одређено вријеме, свакога дана. Често су се претварале у “клубове за ручавање”, који су се појавили у 15. вијеку.
Већ половином 16. вијека, многи градски становници, припадници свих класа, створили су навику да ручавају и вечерају по гостионицама, гдје се, углавном, могло “добро јести за мале паре”, док се за вино и пиво посебно плаћало. Многе гостионице постале су састајалишта истакнутих људи тога времена. Шекспир је, на примјер, био редован гост “Сирене” у Лондону. У Енглеској су се око 1650. године појавиле кафане. У њима се служила кафа, чај, и чоколада тада нови напици.
Први ресторан отворен је у Паризу 1765. године, а у њему су се служила јела и пића. Његов оснивач је Буланже. По угледу на овај ресторан, који је постигао огроман успјех, отворени су ускоро и многи други, слични ресторани, па је по цијелој Француској било много мјеста гдје се могло јести и пити. Тада је први пут употребљена и ријеч “ресторан”.