Магичне биљке

У готово свакој цркви или манастиру могу се наћи крстићи од тисовине који се купују као сувенир и носе потом као амајлија око врата. Наши преци вјеровали су да се око тисе окупљају виле и да ово дрво штити од вјештица, урока и сваког зла. И комадић тисовог дрвета ставља се у колијевку новорођенчета или се ушива у његову одјећу. Тисов прут штити путника на путу. Ово дрво такође има велику заштитну моћ за стоку па се ставља у тор, животињама око врата или око рога. У неким крајевима сматра се да је посебно “јака” против урока “предворена тисовина”. Тако у Васојевићима “невин момак и невина дјевојка цијеле ноћи не спавају, ложе ватру и дворе тисовину”. Нажалост, не наводи се о ком празнику се овај обичај обавља.
Док се око тисе окупљају виле, на ораху се скупљају вјештице и зли духови. И ово вјеровање је остатак прастарих времена, а орах је један од симбола подземног свијета. Под орахом никако не ваља заспати, а ако је пред кућом никако не смије да се сијече, јер ће онај ко то учини умријети. Остатак старих вјеровања сачуван је о божићном празновању. На Бадње вече, које је посвећено покојницима, домаћин је бацао по један орах у сваки угао собе, што се сматра жртвом прецима. Ове орахе нико не узима, док се остали ораси једу са медом. “Ораси се једу само ове вечери, осталих дана Божића нити се једу, нити узимају у руке”. Орах се доводи у везу са светим Илијом: “Ако грми на светог Илију, ораси ће бити црвљиви”. Ово дрво сматра се светим и често га срећемо као запис. О посвећеном ораху говоре и извори из XИИ вијека, који описују балтичке Словене. Вјеровање да се на ораху купе нечисте силе познато је, осим Словенима и другим индоевропским и семитским народима.
Виле се окупљају и око јасенка, биљке која има лишће слично јасеновом. Јасенак испушта етар који се у додиру са ваздухом пали, па се ноћу на њему виде пламичци. Ова појава навела је народ да вјерује у његове чудотворне моћи лијечења. Болесник се доведе да преноћи под јасенком, поред њега се остави колац, чаша воде, чаша вина и мед као дар вилама. Изјутра се копа испод биљке, па се бубица или црвић који се ту нађу дају болеснику да попије у води, јер се вјерује да су му то виле оставиле “за лијек”. На мјесто Јасенак код смедеревског села Петријева долазе да се тако лијече и из удаљених крајева Србије уочи Ђурђевдана, Спасовдана и Духова. Вјерује се да јасенак лијечи душевне болести и оне којима су одузети поједини дијелови тијела.
Иако се старословенско вјеровање у чудотворне моћи биљака сачувало до данашњих дана уз прећутно прихватање или пристанак цркве, једно дрво је анатемисано. То је врба, која се код свих Словена сматра дрветом напретка и подмлађивања. Она заузима видно место и у вјеровањима других индоевропских народа. У неким крајевима Србије, момци и дјевојке о Младенцима би се шибали врбовим гранчицама говорећи: “Да си здрав(а) као дрен, да се угојиш као свиња, да си брз(а) као јелен, да растеш као врба”. Дјевојке су се на Ђурђевдан опасавале врбовим прућем да би биле витке као врбове гранчице. Због огромног значаја који је имала у паганском култу, врбу је црква жељела на сваки начин да потисне, па ми данас више знамо за изреку “сигуран као врбов клин”, него за позитивна, старија вјеровања.