Свети Сава – школска слава

Можда нико није боље од пјесника Матије Бећковића у само пар реченица сажео све оно што су о Светом Сави написале генерације других. Наш “најнационалнији светац”, чије се име једнако ове седмице прославља у школама и болницама као и у сваком српском дому и храму, није поштован само у Српској цркви. Њега данас-каже ректор истоимене богословије у Београду, проф. др Драган Протић - славе и друге православне цркве, због немјерљивог дјела које је православљу оставио. Поштују га Руси, Грци, Бугари, Румуни...
Значај Светог Саве за српски народ, цркву и државу је тако велики, да се с правом може рећи да је он, неоспорно, највећи син нашег народа-истиче овај теолог. Он је камен темељац на коме је српски народ зидао и изграђивао своју културу. Свети Сава припада оним великим људима у историји, који су били оличење и предводници свога времена, који су ту историју стварали. А само такви могу да трају кроз вијекове, из епохе у епоху, и да на народну душу - као на здраву и снажну подлогу - накалеме вјечне етичке принципе.
Иако се Свети Сава, у свјетовном животу Растко Немањић, у отаџбини појављује тек на почетку четврте деценије свог живота, он брзо успијева да упозна прилике у српском народу. То је његов први просвјетитељ, законодавац, писац, дипломата, али и први архиепископ. Не само што Србима проповиједа и тумачи хришћанску науку, већ ствара центре вјерског живота како се она сутра не би угасила. Подиже манастире и цркве, поставља крстове. Због тога, није узалуд доживљен у народној свијести као вјечити путник, учитељ који иде од села до села, учи људе у непосредном контакту и не презире незналице.
Међу многобројним заслугама којима је овај Немањић задужио српски народ, сигурно је напор да се тадашње свештенство и монаштво оспособи да продужи његов рад. О томе свједоче његове познате ријечи: “Молим оне који ће послије мене бити, испуните оно што ја због кратковременог живота не доврших”.
Свети Сава је народ учио у пракси, не у теорији. У вријеме свог првог боравка у отаџбини, још као студентски игуман, Свети Сава постаје прави народни просвјетитељ. Он је, по ријечима својих биографа, “богоносни и чудесни”, “преподобни отац”, “боголепни кир Сава”, учитељ који има “богоглагољива уста”. “Идући по земљи својега отачаства, апостолски проповиједаше Јеванђеље...” Све што је, дакле, предузимао, чинио је гледајући у будућност. Свако дјело требало је да буде не само учињено и довршено и дато на добро савременицима, него је рађено тако да има трајну вриједност, и да остане плодоносно, креативно, стваралашко - кроз вијекове.
Сигурно да је за успјех Савиног рада на црквеном плану, била потребна добра црквена организација и одушевљена јерархија. Због тога је у првом периоду свога рада стварао солидну припрему за остварење самосталне Српске цркве, што је и био његов животни циљ. Успјевши да добију њену аутокефалност 1219. године, постао је први архиепископ, те је посијао српске епископе по свим српским земљама. Да Срби нису имали овог прегаоца, питање је колико би њихова укупна култура била данас сиромашнија. Јер, све оно што је научио по светогорским манастирима, све што је чуо и видио по свијету, преточио је у ту културу. Са њим су бујни токови прострујали из Хиландара, Жиче и Студенице кроз духовни живот српског народа. То је период кад се зидају најљепши српски манастири, осликавају иконе и фреске, пишу и преписују мудре књиге.
Бијели милешевски анђео, коме се данас диви цијели свијет, не свједочи само о васкрсењу Христовом, него и о васкрсењу, ренесанси читавог једног народа. Треба се сјетити колико је само споменика, колико вриједних књижевних дела остало народу из тог периода. И све оно што је касније стварано, свједочи о вијековној присутности Светог Саве међу Србима. Зато дјело овог светитеља нема за нас привремени и пролазни карактер, већ траје кроз цијелу историју нашег народа, штавише, оно је сам темељ српске историје и духовности. Ако би се то дело прекинуло, сама Српска црква личила би на извор који је пресушио.
Свети Сава сматра се заштитником од вукова. С тога се овај дан строго празнује. У многим кућама посте по читаву недељу дана пред Светог Саву. Светог Саву славе и све школе. Школска слава прославља се овако:
Сваке године по један грађанин, обично ђачки родитељ, прима се драговољно да буде колачар. Његова је дужност да спреми кољиво (жито), колач, свијећу, да донесе мало вина и ракије и да тиме послужи госте. Гдје нема колачара, то набави сама школа из своје касе, али је то врло риједак случај. Остали грађани, који имају вољу да дођу на славу, спремају ручак: погачу, печену ћурку или прасе, гибаницу, једну буклију вина и један литар ракије. На дан Светог Саве, гдје има у мјесту црква, ђаци и учитељи иду у њу, па се послије службе сви са грађанима врате у школу. У школи, која је за овај дан лијепо украшена, свештеник освети водицу и пререже колач са учитељем, колачаром и једним ђаком. Кад се колач пререже ђаци отпјевају прво химну: “Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави”, па се послије редом нижу пјесме и декламације.
Понекад послије водоосвећења учитељ држи говор. Обично говори о васпитању дјеце, или нешто о чувању здравља или томе слично. Кад се то заврши гости посједају за спремљене столове и колачар их послужи прво житом, па послије вином и ракијом. Кад се сви послуже, настаје општи ручак. Сваки домаћин ставља пред себе шта је донио од јела и то једе са својом породицом. Понеко парче од погаче, печења или пите дијели пријатељима, који су ту за софром, а ови опет шаље њему од свога јестива. Тако исто нуде један другога ракијом и вином. Послије ручка настаје игранка и весеље, које траје често до зоре.