Преподобни Симеон Мироточиви - Стефан Немања

Стефан Немања је рођен 1113. или 1117. године, у Рибници на Морачи, једном од највећих континенталних градова Дукље (Зете), као син изгнаног српског кнеза Завида од Захумља из династије Вукановића. На мјесту Немањиног рођења накнадно је изграђен манастир Светога Петра и Павла. Иако му је отац био православац, Немању крсте католички свештеници јер у Зети тог доба није било грчких попова и због традиционалног доминирајућег утицаја римокатоличке цркве у Зети чије је седиште биле архиепископија у Бару. Након пораза краља Ђорђа и егзодуса његове гране династије Војиславића и њихових присталица у Рашку, Немања се вратио са породицом на своје рашке породичне посједе. При доласку у Рас, Немања је поново крштен у Расовој епископалној цркви светог Петра и Павла, овога пута по православном обреду, доминантној религији у Рашкој, и од стране грчких свештеника.
Када је напунио пунољетство, Немања је на управу као удиони кнез добио крајеве око ријека Расине, Топлице, Ибра и Пусте реке. Стеван Немања је добио титулу „Царскога сина“ од византијског цара Манојла И Комнена 1161. године. 1162. године срео се с императором у Нишу, гдје му је цар даровао Дубочицу да самостално влада. Немања је саградио манастир Светог Николе у Куршумлији и манастир Свете Богородице код Косанице-Топлице без претходног договора с савладарском браћом, Тихомиром, Мирославом и Страцимиром. Браћа су га позвала на сабор у Рас, гдје су га преварила и заробила га у пећину код Раса. Убрзо се Немања ослободио и приписао свој успјех Светом Ђорђу.
1166.-1168. Кнез Немања је збацио Тихомира, прогласио се за великог жупана Рашке и прогнао браћу из земље. Подигао је војску и пресрео најамничку војску Франака, Турака и Грка коју је послао византијски цар да врати Тихомира на пријестол. Битка се одиграла код Пантина, на Косову. Војска је побијеђена, а Тихомир се удавио бјежећи преко ријеке Ситнице. Немања је узео титулу “Стеван” у част свеца своје породице - Стефана и утврдио се као независни Велики Рашки Жупан. 1171. године подигао је манастир Ђурђеве ступове у Расу за своју будућу династију у част Светог Ђорђа. Покушао је подићи побуну против Византије 1172. године, али се она завршава неуспјехом и Немања одлази у ропство у Константинопољ.
Манојло га је вратио на пријестол под заклетвом да се неће никада више бунити против њега. Ове године је искористио да прогони богумилске јеретике који су се ширили по рашкој земљи. Савезништво са Византијом ће трајати све до смрти Манојла Комнина.
Стефан Немања је као владар имао бројне сукобе, али и склапао многе савезе са Византијом, Угарском, Немачком, Рагузом - данас Дубровник (1186.), Млецима, Бугарима што је омогућило знатно проширење територије рашке државе. После смрти Манојла Комнина, чија је држава обухватала и Угарску и сусједне српске државе, Византија је запала у дуготрајну кризу. Велики жупан Стефан Немања користи слабости и тешкоће Византије да прошири власт. Док му је престоница још у Расу Стефан Немања, сада велики жупан, осваја Ниш 1183. године, продирући дубоко у византијску територију, све до Софије. Добро познајући стратешки значај Ниша, у коме је рођен цар Константин, он планира да престоницу државе пресели у „најпознатији од својих градова“. Ипак, 1190. године Ниш је поново византијски град.
Он је први српски владар који је једном њемачком владару понудио војно и политичко савезништво - при сусрету са царем Фридрихом Барбаросом у јулу 1189. године у Нишу. Када се Византија ослободила притиска крсташа, у новим сукобима Немања је приморан да врати освојене земље око Ниша и даље на исток. Пошто је претрпео пораз у бици на Морави 1190, закључен је мир у коме Византија није имала снаге да наметне битне територијалне промјене. Стефан Немања добија од Византије признање српског државног суверенитета, а његов син Стефан, будући првовјенчани краљ Србије, византијску принцезу Евдокију, нећаку византијског цара Исака ИИ Анђела за жену.
На државном сабору 1196. Стефан Немања се одрекао пријестола у корист средњег сина Стефана Првовенчаног, коме ме је дао Рашку на управу. Старијем сину Вукану оставља Зету, Требиње, Топлицу и Метохију. Замонашио се у Студеници и примио име Симеон, као и његова жена Ана, потоња монахиња Анастасија. Преминуо је на Светој Гори 13. фебруара 1200, у манастиру Хиландар који је подигао са најмлађим сином Растком, у монаштву названим Савом.
Ктитор је манастира Студеница, Кончул, Бистрица, Ђурђеви ступови (1170-1171) код Раса, цркве Светог Николе и Светог Великомученика Пантелејмона у Нишу, св. Богородице у Топилу. Подизао је манастире у земљи, али је и слао је дарове хришћанским светињама и ван своје државе: Цркви Гроба Господњег у Јерусалиму, цркви Светих апостола у Риму, св. Николе у Барију, манастиру св. Богородице Евергетике у Цариграду. Заједно са сином св. Савом оживио је запустјели манастир Хиландар на Светој Гори 1198. Према предању, у тренутку његове смрти просторију је обасјала свјетлост. Следеће године га је Светогорски Сабор канонизовао за светитеља, свети Симеон Мироточиви, јер су његове мошти точиле миро. У дворишту Хиландара и сада рађа лоза, коју је посадио Свети Симеон, чији плодови по предању имају чудотворна, исцјелитељска својства. Његове мошти је 1207. године св. Сава пренео у његову задужбину, Царску лавру манастира Студеница, где и данас почивају.