Солунске приче

На Крфу и Виду, војници се опорављају у њивама Грка Јаниса Јанулиса и логорима под маслинама. Недјељом иду у цркву, моле се да им Бог да здравље и снагу да се врате у поробљену отаџбину. Јављају родбини “далеко од мора” да се надају слободи. Послије молитве и програма са хорским и другим пјесмама о ослобођењу, војници се враћају у своје војне логоре и играју народна кола. “Плету и везу” српски војници - “Тројанац”, “Моравац”, “Кукуњеште”, “Врањанку”. Коло се вије, преплићу се војничке цокуле умјесто опанака који су остали у сељачким вајатима код Дрине, Мораве, Срема или у гудурама Албаније. Играч са кеца узвикује: “Плети, вези, ђевојко, удаћу те за брата...” То је онај народ, они војници за које је италијански новинар Пизани написао: “Срби гину и пјевају...”

Солунски ратник Милорад Јевтић, један од малобројних преживјелих од чувених 1.300 каплара, прича: “... Када се мало опоравимо, онда се сакупимо око логорске ватре и пјевамо, мало сјетно а мало радосно, јер ускоро ћемо кренути у Србију да повратимо слободу своме народу. Сјетимо се Церске битке, а фрула, гитара и хармоника започну “Мачванско коло.”
А каплари, ти “гвоздени српски војници” - како за њих рече митраљезац Живојин Лазић, играли су своје коло. Нико није тако играо као каплари. Чврсто и жустро. “Капларско коло” пренесено је из отаџбине, из егзерцирских дана наше војске. Ово коло игра се оштро и стамено.
Још једном, у народном колу, осјетила се колона српске војске која иде, иде... Напријед, напријед... У кораку играча осјећала се дубока симболика непрегледног српског народа који ратује, али и игра.
Српска народна кола дио су нашег шареног фолклора али и ритам и темпо српске душе. Од “Комитског” и “Бранковог” кола до “Југословенског”, путовала је Србија у ранама и радостима. И стигла у слободу - ратујући и играјући.
Грци и Французи на Крфу чудили су се тако брзом оздрављењу и окријепљењу наших војника. “Чим су мало ојачали, Срби су почели да пјевају и играју...” - говорили су наши савезници. Често се на Крфу играло и “Колубарско коло”, јер је сјећање на Колубарску битку било јако.

На путу од Ужица према Златибору, налази се старо и лијепо село Мачкат. И у селу лијепа и бијела црква Светога Илије. Крај цркве, вије се народно коло. Хармоникаш Петко из Ужица попео се на столицу да га народ боље чује и види. Преко пута цркве, уз тарабу, једна дјевојчица држи за руку слијепог ратника из Првог свјетског рата, потпуковника Ратка Шопаловића. Обоје уживају у народном слављу. Врућина илинданска, усплахирана младост у колу и завичајни ваздух, сјећају на прошли рат другове војнике и тренутке кад су у даљини “плели и везли” народна кола желећи да се што прије врате кући.
“Знам ово коло, чедо моје. То је коло са Солуна” - обрати се ратник дјевојчици. Златиборским суватима, као по најљепшем плишу, бисере тонови “Солунског кола” које је остало да живи и да се игра. Сјећа се Шопаловић краља и завичаја. Звона са сеоске цркве мијешају се са звуцима кола. Полако, у село стиже ноћ. Дјевојчица прихвати руку ратника и кренуше низ ливаду.
Краљ Александар Карађорђевић обилато је помагао јунаку Шопаловићу да подигне себи велелепни замак у свом селу и да ту живи са породицом и народом. Био му је вјенчани кум и крштавао његову дјецу. Потпуковнику Шопаловићу краљ је слао дописнице које су почињале са “Драги мој, куме...” Село Мачкат и читав Златибор, поносили су се овим кумством.
Ратко Шопаловић изгубио је очи на Кајмакчалану. Краљ је посјетио рањеног Шопаловића и поздравио:
“Помоз' Бог, јуначе!”
“Бог Вам помогао, Краљу мој”, - одговорио је Шопаловић.
“Како знаш да говориш са Краљем”? - упитао је Александар.
“А ко не би познао глас свога Краља” - дирљиво је рекао стари ратник са Златибора. Када се стари ратник вратио у село, жалио је што нема вид да се свети Бугарима. Зато и није волио Николу Пашића, јер је сматрао да је он слаб према њима. Ратко Шопаловић доживио је дубоку старост. Умро је 1969. године.