Како су, на основу своје боје, поједине животиње добиле имена
Они који живе на селу знају много различитих назива за домаће животиње. Знају, рецимо, да се шарен коњ назива-шарац, шарен пас-шаров или шарко, а шарен во-шароња. Исто тако, они ће шарену краву назвати-шаруља или шаренка, а шарену коку-шарка. И никада неће промашити, неће помијешати те ријечи, јер свака од њих има јасно и одређено значење...
Тако коњи добише имена: бијелац, вранац, сивац, шарац али и: бјелаш, чилаш, кулаш, путаљ, дорин, ђогин, шарин. Пси посташе: бјелов, гаров, кудров, кусов, шаров, зељов. Волови добише назив: бијелоња, цвијетоња (по биљегу на челу), мркоња, сивоња, шароња, а краве: цвјетуља, плавуља, сивуља, шаруља. Небројено пута смо чули баке како по дворишту прикупљају своје коке називима: жујка, шарка, грахорка или гра'орка.
Многи од ових назива биће јасни и онима који су рођени у граду и који никада дуже нису живјели на селу. У њима ће сигурно препознати наше ријечи: бијел, шарен, сив, али има и таквих назива за домаће животиње којима право значење тешко могу одгонетнути и они који се њима свакодневно служе. Ко би, на примјер, могао да објасни какви су коњи које називамо: алат, алча, дорат, кулаш, чилаш или путаљ, и зашто се баш тако називају. Сви смо, сигурно, читали или слушали народне пјесме и у њима сретали јунаке на коњу алату, ђогату или на дорату “гриве позлаћене”. Сјећамо се и једне пјесме Змаја Јове Јовановића у којој циганин вјешто хвали свога остарјелог путаља.
Није тешко закључити да су називи за домаће животиње најчешће настали према боји њихова тијела или некој другој особини. Отуда називи: шарац, шарко, шаров, бијелов, бијелка, бијелац или сивац, сивоња према њиховој боји, те кудров или рундов-према дужини длаке. Тако су настали и остали називи: алат, дорат, ђогат, кулаш, само што су то ријечи страног-турског поријекла, па им тешко разабиремо значење.
Тако је, на примјер, алат или алча, коњ црвенкасте длаке, односно риђе боје-дакле риђан. Назив потиче од турских ријечи ал-црвен и ат-коњ и значи дословно “црвени коњ”. Кобила риђе боје назива се алатуша.
Коњ смеђе боје назива се дорат, дорин или доро, опет по турским ријечима дору-мрк и ат-коњ. Самим тим, његова љепша половина се назива доруша или дорка.
Ђогат или ђого је бијели коњ, а и тај назив потиче из турског језика и значи “коњ свијетле боје”. Чилаш је пјегав коњ, а кулаш-коњ сивопепељасте боје. Путаљ или путко је коњ који има бијеле пруге око ногу.
Ово, драги моји, ни издалека није све. У нашем пребогатом језику има много таквих назива. Већина се може наћи у рјечницима, а неки можда још нису ни забиљежени, иако у народу живе.