O српској традиционалној кухињи

Данас ћемо и вас, путем нашег контакт-програма, укључити у ову занимљиву ретроспективу. Покушаћемо оживјети ваше успомене из дјетињства: шта се јело, пило, на чему се храна припремала и колико се често јело. Но, прије свега уводни текст.
Исхрана је појам који се поистовјећује са уношењем хранљивих материја (конзумирање хране и пића), али у ширем смислу, представља уживање у трпези. Овај веома сложен процес ствара оно што се назива “национална кухиња”, и њу чине: избор намирница, њихово узгајање, припрема јела, амбијент у коме се храна сервира, као и начин на који се сервира.
Српска кухиња је хетерогена, иако су бурна историјска дешавања утицала и на исхрану народа, па је тако сваки регион имао своје специфичности. Може се рећи да су пресудни утицаји били византијско-грчки, дакле медитерански, затим оријентални и аустроугарски. Спремање хране био је саставни дио српске традиције и културе. У крајевима гдје су живјели Срби било је уобичајено ручавање 3 пута дневно (доручак, ручак и вечера), уз напомену да је најважнији и најчешће најобимнији оброк био ручак.
У српским селима назив за кухињу била је „кућа“, а централни дио било је огњиште, које је представљало важно, култно место, поред кога се одигравао свакодневни живот, окупљала цијела породица. Сједјело се на дрвеним клупама, троношцима и столицама, посуђе је било дрвено и земљано, а у богатијим кућама и бакарно. Хљеб се правио од житног или кукурузног брашна.
Ручак је називан обједом, вечера није била обавезна. Храна је припремана на огњишту изнад кога је висио котао. Справљана су кувана јела, али и од сировог, свјежег поврћа, на примјер зеља. Ручало се за столом, који је био прекривен столњаком. Јело се из посуђа, које је код властеле и на двору било од сребра, позлате и злата. Као прибор коришћене су кашике, виљушке и ножеви.