Историјски утицаји на српску националну кухињу-хљеб

Византија, као средиште цивилизације, имала је велики утицај на културу тадашње Србије. Жене које су се удавале за српске велможе донијеле су културу облачења, хигијене и исхране. Храна поприма другачији укус и изглед, на двору се једе чорба киселица, кавијар од моруне са Дунава, свјежа риба са Јадранског мора, печење зачињено бијелим луком и мирисним зачинима. Такође, кувало се у “лубури” (говеђи желудац или у кори од брезе) неколико сати изнад ватре-жара. Прање руку прије оброка било је обавезно. Бијело платно преко стола служило је као столњак и као салвета за брисање руку. Велики хљебар бринуо је о складиштима брашна и квалитету хљеба, старао се да га има довољно и да се не расипа. Кухиње на двору увијек су биле измјештене довољно далеко да мирис дима не смета у трпезаријама. Печено месо доношено је са ражња и по правилу се сјекло у трпезарији. Нижа властела и обичан народ имали су прилику, не само да виде свог господара како руча, већ и да пробају исту ту храну кад он заврши с јелом. Овим чином преносила се култура на ниже слојеве који су ту традицију његовали и одржавали.
Средњевјековна храна нашег народа припремала се на масти, лоју или уљу. Уље се добијало од маслина, а добрим се сматрало свијетло уље. За сунцокрет се није знало. Сва храна била је посољена. Током средњег вијека доста су коришћени и зачини, које су доносили трговци са Јадрана, али и са Истока. Користили су се бибер, шафран,

цимет, мирођија, каранфилић.

Намирнице су биле биљног и животињског поријекла. Најважнији је био хљеб, који се правио од пшенице, јечма, проса, овса, спелта и сирака. Да би се добио хљеб, жито се мљело у малим, кућним, ручним жрвњевима, воденицама или млиновима. Најбољи хљеб мијесио се од пшенице, а лошијег квалитета био је јечмени, затим од оваса, који је углавном служио за исхрану коња. Најлошијег квалитета био је неукусни, црни хљеб од сирака који има крупно зрно и проса од кога се првенствено правила каша када би цијело или самљевено зрно кували у води или млијеку.
Хљеб се мијесио као погача са квасцем или од киселог тијеста. Пекао се на огњишту или у пећи. Поред хљеба и погаче постојао је и двопек, који се користио за путовања, будући да је могао дуго да стоји. Такође се правила и пита, од развученог тијеста, испуњена сиром или месом.