Николине чаролије
Инклузивно образовање се развило као покрет који је требало да буде изазов досадашњој ексклузивној теорији и пракси а постао је фаворизовани усвојени приступ који се односи на учење свих ученика у редовним школама и учионицама. “Појавиле су се многе дилеме и несугласице око укључивања дјеце са посебним потребама, предшколског и основношколског узраста, у редовне одгојно образовне установе.
До тих дилема на нашим просторима могло је доћи због тога што је инклузија доживљена као наметање које су донијели странци у нашу земљу или административна наредба од стране образовних власти”, наводи се у приручнику о инклузивном образовању. Бањалучанин Никола Богданић, који има 11 година, иде у пети разред Основне школе „Георги Стојков Раковски“.
Никола је једно, од званично 135 дјеце у Републици Српској којима је дијагностификован аутизам. Дијагнозу је добио још док је његова породица живјела у Канади. Касније, кад су се вратили у Републику Српску, Никола се суочио са још једним проблемом.
Уз одређене проблеме које му ствара аутизам, стигао је из енглеског говорног подручја и није познавао српски језик. Данас, скоро четири године, колико се већ Никола школује, разумије инструкције на српском језику, скоро савршено реагује на задатке који му се постављају, а након школе иде и на третмане у Удружење „Дјеца свјетлости“, једино специјализовано удружење из РС које је свој рад посветило искључиво особама са аутизмом.
ОДЛИЧНО ПРИХВАЋЕН У РАЗРЕДУ
„На нашу срећу, Никола је један од срећних случајева, све је прошло добро како смо и очекивали мада је процес адаптације био мало дужи. Он је прихваћен од стране дјеце фантастично, што је изузетно битна ствар за дјецу са таквим поремећајем, јер је њима сама социјализација ужасно велики проблем. Њему је било какав вид социјализације у разреду битан, као када му неко посуди гумицу или када га неко позове да изађе са њим на одмор да прошета“, истиче Николина мајка, Санда. Она напомиње како су срећни што је он добио диван разред, пун добре и на вријеме информисане дјеце, што је најважније, јер је до сада често добијала питања о томе шта је то аутизам. Људи не знају много о томе и не знају како да се информишу. „Можда би било добро од стране Министарства просвјете да направи неке најобичније брошурице са неким основним информацијама, па да се оне дијеле родитељима у свим разредима, убацују у сандучиће грађанима, да се они информишу, да би знали данас сутра да објасне свом дјетету, да оно зна како да се понаша према таквом ученику, да зна како да му приђе, шта може да очекује од њега, да зна када је то дијете узнемирено. То је учитељица у Николином разреду одрадила фантастично, а учитељица је иначе јако важна карика у том ланцу подршке тим ученицима. Она је дакле информисала родитеље, па су они онда своју дјецу, јер они јако могу да помогну у том процесу напретка“, истиче Санда за РТРС. Санда наводи како је примјећено од стране свих радника у школи да је Никола напредовао. Едукација је нешто најбоље што се тој дјеци може десити. „Повећавају своје знање па и активности, осјећају се сигурније, да би можда у будућности могли да живе независно. Никола је напредовао у складу са својим могућностима, он у неким сегментима наставе постиже као и своји вршњаци, али је у већини других иза њих и то ће да га прати и у будућности јер је природа тог проблема управо да спорије сазнаје неке комплексне ствари“. Оно што је специфично је да школа „Г. С. Раковски“ једина у Републици Српској има логопеда, а Санда сматра да би за Николу било јако значајно и када би тај логопед могао мало више да ради индивидуално са њим.
ТИМСКИ РАД У ШКОЛИ- РЕЦЕПТ ЗА УСПЈЕХ
Николи је прилагођен план и програм рада, а у току школовања му помаже асистент у настави. Учитељица, Мирјана Јовковић, каже како је доласком Николе и она сама први пут имала контакт са дјететом који има аутизам. „Никола је у моје одјељење дошао кад смо били други разред. То је за мене била новонастала ситуација, до тада нисам имала контакт са дјететом које има аутизам, а похађа редовну наставу. Пред мене и моје ученике постављен је велики задатак јер смо, прије свега, имали језичку баријеру. Дијете је дошло са енглеског говорног подручја. Почетак је био обесхрабрујући и мислила сам да нећемо успјети. Међутим, када сам добила асистента који ми помаже у настави, дошло је до помака. Резултати су били све бољи, у смислу да се дијете у потпуности социјализовало, да су га другари из разреда прихватили и да је он прихватио њих“, изјавила је Јовковићева. Она истиче да је модел инклузивног образовања без тимског рада- немогућ. „Само уз помоћ асистента могуће је да припремим наставу за другу дјецу и прилагодим је Николи. Такође, помаже нам и логопед. Иначе, ми смо једина школа која уопште има логопеда. Ја као учитељица, уз помоћ асистента, сваки дан прилагођавам Николи. Узимамо у обзир колико је он расположен. Од његовог расположења углавном зависи колико ће урадити тај дан. Наравно да морамо да му прилагођавамо наставу јер он не може да прати као друга дјеца, али је битно да је социјализован и да не омета наставни процес“, додала је учитељица Јовковић. Никола тачно зна гдје му је учионица и која је његова клупа, па сваки дан ту долази као по задатку. Никад неће сјести на туђе мјесто.
АСИСТЕНТИ У НАСТАВИ „ДЕГРАДИРАНИ“
Због лошег односа институција, једно дијете више пута промијени асистента у настави. Иако је ријеч о јако озбиљном и одговорном послу, асистенти у настави који помажу оваквој дјеци, пријављени су на само пола радног времена. Без обзира на посвећеност у раду, многи од асистената и даље трагају за сигурнијим послом. Оног тренутка кад добију стални ангажман у другој школи, дјеца са аутизмом добијају новог асистента у настави, што је углавном контрапродуктивно. „Њих та рутина јако поремети. На почетку они се навикавају на тог асистента тако да им то тешко пада. Генерално што мање мијењања рутина за ту дјецу је боље, посебно у млађем узрасту јер су они тада најосјетљивији. Ја сад могу са сигурношћу рећи да је мој Никола адаптиран и да је то сада све супер, али већ идуће године њему ће бити теже, јер ће бити мијењања учионица, нови наставници... То ће њему баш бити изазов, али се надам да ћемо и то превазићи на најбољи начин. До мијењања асистената често долази јер су они јако слабо плаћени у односу на то колико је то изазован посао, па је то најчешћи узрок а неки се једноставно не снађу у томе. Никола је сада одлично прихватио новог асистента и мени је драго због тога“, каже Николина мајка. Светлана Грубљешић, Николин асистент у настави, уз њега је тек од ове школске године. Истиче како је улога асистента велика и значајна. За учитељицу је немогуће да ради сама с Николом, а да при томе пружи пажњу и осталој дјеци. „Треба имати доста труда и стрљења да би се остварили неки резултати, али уз исправан рад, они су могући. Када му пружим љубав, ја добијем повратну информацију. То су неочекивани загрљаји и пољупци и тада је мој дан у потпуности испуњен. Мој задатак је да њему овдје буде лијепо, те да сваки дан из школе изађемо насмијани. Тачно је да Никола има своје ритуале од којих га ја не одвајам. Они су нека његова сигурност. Сачекам га испред школе, уђемо у учионицу петог три, сједимо у првој клупи и започињемо своје школске активности..." „Највише интересовања показао је за ликовно и зато сам ја направила једну изложбу у холу школе са његовим радовима - Николине чаролије. Још пишемо слова и бројеве, читамо пјесмице које се њему свиђају, једноставно да буде у току. Оно што њега занима, он ће послушати, што га не занима, неће“. Иако поприлично деградирани, на питање о односу институција према асистентима у настави, Светлана само кратко каже: „Увијек може боље, па се тако и ја надам да ће и то бити боље“.
„НИКОЛИНЕ ЧАРОЛИЈЕ“ У ХОЛУ ШКОЛЕ
Никола посебно воли ликовно, воли да црта темперама. Тачно зна гдје бојице стоје и све уради сам кад му кажете да оде по боје да црта. У холу школе, постављени су цртежи ученика. На једном од паноа, постављени су радови и једанаестогодишњег Николе Богданића, дјечака који свакодневно бије битке и са друштвом и са развојним поремећајем, али на срећу добро прихваћеног у својој школи. На паноу доминира наслов „Николине чаролије“, по изложби која је направљена прије нешто више од мјесец дана. „Његово присуство у разреду сигурно је подстицај за осталу дјецу да буду бољи другари и сутра постану бољи људи, закључила је учитељица Мирјана Јовковић. Уосталом, и резултати овог одјељења показују да су на одличном путу. На тестирању из српског језика и математике, које је спроводила једна од агенција, постигли су значајне резултате и показали добар ниво знања. За награду, сва дјеца из одјељења су добила књиге и комплетан прибор за пети разред. Како би допринијело инклузији, те олакшало рад наставника, Министарство просвјете и културе финансира асистенте за ученике са тежим сметњама у физичком и психичком развоју. У школској 2013/2014. години финансира се само 36 асистената. Према подацима којима располажемо, у школској 2012/2013. години у основним школама имали смо 1.162 ученика која су укључена у школу а која посједују рјешење о разврставању, те 2.204 ученика код којих су уочене одређене сметње, а која немају рјешење надлежног центра за социјални рад. У школској 2011/2012. години у средњим школама у Републици Српској било је 460 ученика са психофизичким сметњама у развоју, у школској 2012/2013. години - 348 ученика, а у школској 2013/2014 години 399 ученика. „Инклузивно образовање је право, а не проблем. Сва дјеца имају право да уче заједно“, максиме су за које се боре присталице инклузивног образовања. Примјер из „Бугарске школе“, показује да су прилично успјели. ПРИПРЕМИО: Ђ. Вујатовић