Сурфање као терапија

Стручњаци су открили да слана вода океана помаже у чишћењу слузи која се гомила у плућима пацијената. Убрзо потом појавиле су се бројне организације које нуде обољелима обуку у сурфовању.

"Пронашли смо наду и то кроз сурфовање", рекла је АП-у Полет Монелоне. "Помаже им да боље дишу...али помаже и нама, као породици, да уживамо у нечему сви", казала је она.

Особа која болује од цистичне фиброзе може да доживи четрдесете али многи не преживе ни тинејџерске године. Ријеч је о генетском обољењу које се насљеђује од оба родитеља и од кога болује око 70.000 људи. Лијека нема, али су прије десетак година љекари у Аустралији примјетили да пацијенти који сурфују дишу боље. Усљедиле су даље студије и показало се да слани раствори помажу пацијентима.

То је довело до оснивања организација попут Маули Ола Фондације која на хавајском значи "дах живота". Организација упарује пацијенте са професионалним сурферима попут Келија Слејтера и Санија Гарсије.

Цијели Монтелоне клан, који тврди да у породици ова болест није постојала, основали су Маули Олу годину дана пошто је њихово троје дјеце добило дијагнозу. Научили су да сурфују како би на тај начин, природним путем, "подмазали" дисајне путеве пацијената.

"Сада избацују слуз а ја навијам 'ајде, човјече, искашљи то. Без блама", каже Џош Бакстер, шампион у сурфовању који волонтерски ради са Маули Ола и редовно сурфује са Монтелонеовима.

Познати као "Породица Брејци" у свијету цистичне фиброзе. Монтелонеови имају 12 годишњег сина Мајкла, и два пара близанаца - Грејс и Гевина (8) и Брук и Брајана (10)

Гевину је дијагностификована болест 2008. када се жалио на проблеме са синусима. Послије њега, тестирана су и остала дјеца и испоставило се да од те болести болују и Мајкл и Брук.

"Када су нам то рекли били су толико озбиљни. Упозоравали су нас да ће нам дјеца умријети и све то је био ужасан ударац у стомак", каже Полет. "Наши животи од тог тренутка нису били исти".

Мајкл, Брук и Гевин једном месјечно одлазе код љекара а прегледи трају и по шест сати. Да би могли да оду на третман и стигну у школу, дјеца устају у пет ујутру. Дио третмана је и ношење појаса који вибрира и на тај начин развија слуз, док пацијент удише слани раствор.

Породица једном недјељно сваког љета одлази на плажу, а понекад и данима остану на сурфовању и третмане раде између часова сурфовања. Мајкл, као најстарији, најсвјеснији је посљедица болести. Сваке зиме, функционалност његових плућа опадне за пет одсто, али сваки пут када се врати сурфовању, бројка скочи а са њом и нада родитеља.

"И даље се бојим да ћу умријети, као и мој брат и сестра. Знам да ће се то десити, али се трудим да не размишљам превише о томе", каже Мајкл.

Монтелонеови кажу да су зато захвални сурфовању - не само да помаже њиховој дјеци већ их и окупља као породицу и тако чини јачим. Осмогодишњи Гевин изгледа као и сваки дјечак док се увлачи у одјело за сурфовање и смеје са родитељима, а не као неко ко је двије недјеље раније провео у болници.

Његова сестра Грејс каже "није третман то што ме плаши већ приче о дјеци која умиру. Бојим се за браћу, али када одемо на сурфовање, заборавим на све то".