Вјештачка маст умјесто антибиотика?

У борби против бактеријских инфекција је можда учињен значајан корак. Студија објављена у часопису "Nature Biotechnology" представља нову вјештачку супстанцу. Истраживачи који су је развили, вјерују да су открили altернативу за антибиотике.

Отпорност на антибиотике је све већи, озбиљан проблем широм свијета. Свјетска здравствена организација (СЗО) у извјештају за 2014. упозорава да “тренутно нису могућа предвиђања у вези са резистенцијом на антибиотике јер се она појављује свуда у свијету“, пише Дојче веле.

Повећава се отпорност на антибиотике

Антибиотици постоје тек неких сто година. За организме који живе кратко, као бактерије, то пак значи много милиона генерација. То значи и да се из генерације у генерацију прилагођавају новом окружењу, између осталог, развијајући отпорност на антибиотике. Међу бактеријама, отпорност се чак може узајамно размјенити једноставним контактом.

Према СЗО, проблем резистенције се погоршава због различитих фактора. Антибиотици се често дају за вирусне инфекције против којих су неефикасни. Затим, пацијенти обично престају да узимају антибиотике чим се боље осјећају. Проблем представља и прекомјерна употреба антибиотика у сточарству.

СЗО је само 2012. године пријавила више од 450.000 случајева туберкулозе отпорне на антибиотике. Отпорност се чешће региструје и код уобичајених бактеријских инфекција урогениталног тракта и плућа или тровања крви. Отпорност на антибиотике је озбиљан проблем прије свега за људе који су већ болесни или повријеђени. Бактерија из соја стафилокока која је отпорна на метицилин, скраћено МРСА – већ се шири у болницама. Посљедице су често фаталне.

Принцип: Мамац за отрове

Научници су створили вјештачке нано честице масти, такозване липозоме. То су куглице које се у медицини користе како би се одређени лијекови прокријумчарли у тијело пацијента. Такозване "CAL02" вјештачке мембране у тијелу пацијента обољелог од бактеријске инфекције привлаче токсине које производе бактерије – и то као магнет.

“Токсини се везују за липозоме, умјесто да нападају наше ћелије. На тај начин постају безопасни“, каже Анете Дрегер, коауторка студије. Нови лијек би дакле функционисао тако што би намамио отрове бактерије и тако подржао наш имуни систем у одбрани од патогена.

Овај мамац је откривен случајно. Тим од 18 научника на Институту за анатомију на Универзитету у Берну заправо је испитивао како ћелије поправљају своје мембране након напада бактеријских токсина. Токсини се везују за специфичне, нестабилне масти у оквиру ћелијске мембране. “Ми смо створили побољшану, стабилнију копију тих масти“, каже Дрегер.

Концентрација ријетких инфекција

Френк Мартин Брункхорст, главни љекар и шеф за клиничка испитивања на Универзитету у Јени, сумња у методу. Наводи неколико студија са липозомима и фосфолипидима којима је доказано да те супстанце не функционишу као лијек. Суштински проблем је у томе што липозоми не убијају бактерије, каже Брункхорст. Бактеријске инфекције углавном имају жариште у меком ткиву: “Када се лијечење липозомима заврши, токсини могу да се врате у крвоток.“

Брункхорст могућу примјену липозомима види у третману инфекције стафилококама. Ту спада и синдром токсичног шока, када се у крв одједном унесе већи број токсина. “Пацијент може умријети у року од неколико сати“, каже Брункхорст. Тај временски период је прекратак за детаљну дијагнозу и дуго размишљање о најбољем третману са антибиотицима.

Ханс-Георг Зал, фармацеут и микробиолог на Универзитету у Бону, се слаже и каже да липозом терапију може да замисли као помоћни третман, поред узимања антибиотика. Тако се такође може смањити резистенција. То потврђује и Самаре Азередо. Она за 2015. планира клиничка испитивања. “Планиране клиничке студије ће процјенити "CAL02" као помоћну терапију за стандардну медицину, у коју спадају и антибиотици.“