X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
Лутер
13/03/2015 |  15:35 | Извор: ТАНЈУГ

Четири деценије од смрти Иве Андрића

Иво Андрић, једини Нобеловац за књижевност са простора негдашње Југославије, преминуо је прије четири деценије у Београду.

 Рођен у Долцу, у непосредној близини Травника, у централној Босни, од оца Антуна, највјероватније школског послужитеља, и мајке Катарине.

Дјетињство је највећим дијелом провео у Вишеграду, гдје је завршио основну школу, да би потом у Сарајеву похађао гимназију.
Студирао је књижевност и историју у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу и докторирао историју у Грацу, 1924. године, темом "О развоју духовног живота у Босни под утицајем турске владавине".

Двије године касније постао је ванредни члан Српске краљевске академије у Београду, а њен редовни члан био је од 1939.
Први књижевни рад, пјесму "У сумрак" објавио је 1911. у "Босанској вили", српском листу за књижевност, који је излазио у Сарајеву.

Одрастање у босанској средини специфичног тешког турског насљеђа и сурове прошлости обликовало је трајно Андрићеву личост на начин који је видан у читавом његовом стваралаштву.

Од најмлађих дана, још као гимназијалац, био је ватрени поборник интегралног југословенства, отуда и припадник покрета "Млада Босна" и борац за ослобођење и уједињење јужнословенских народа, и по свему судећи, иако су се идеолошки оквири мијењали, занавијек је остао на том становишту.

Уочи почетка Првог свјетског рата налазио се у Кракову, тада Аустрија, данас Пољска, на школовању. Аустријска полиција ухапсила га је када је рат започео у Сплиту и одвела најприје у затвор у Шибенику а потом у Марибор, Овчарево и Зеницу, да би пред крај рата био смјештен у Болници милосрдних сестара у Загребу.

Међу зидовима мариборске тамнице, у мраку самице, како је сам забиљлежио "понижен до скота", Андрић интензивно пише.
По изласку с робије, ондашње власти одређују му кућни притвор у Овчареву, у којем остаје све до љета 1917. године.

Послије Првог свјетског рата Андрић се запослио у Министарству спољних послова у Београду. Службовао је у раној фази при нашим посланствима у Ватикану, Трсту, Букурешту, Грацу. У извјесној мјери дјеловао је у групи умјетника који су се окупљали у београдском хотелу "Москва", тада знаменитом стецишту литерата.

Радио је у дипломатској служби Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а затим Краљевине Југославије, и у Риму, Марсељу, Паризу, Бриселу, Женеви, Мадриду и Берлину. То је период плодног литерарног стваралаштва и тада објављује збирку пјесама у прози "Немири" и приповијетке "Ћоркан и Швабица", "Мустафа Маџар", "Љубав у касаби", "Мост на Жепи", "Јелена, жена које нема"...

Током Другог свјетског рата, који је дочекао као посланик односно амбасадор Краљевине Југославије у Берлину, пензионисан је, што је он наводно одбио и повукао се из јавног живота. Живећи на политичкој и културној маргини написао је, управо у ратним годинама, три велика романа "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника" и "Госпођица".

Бирајући између његових дјела и дјела енглеских писаца Лоренса Дарела и Грејема Грина, Италијана Алберта Моравије и Американца Џона Штајнбека, 26. октобра 1961. године Комитет за Нобелову награду је одлучио да то велико признање те године припадне Андрићу за дјело "На Дрини ћуприја".

Иво Андрић умро је на Војномедицинској академији у Београду, 13. марта 1975, у осамдесеттрећој години, и сахрањен је у Алеји великана на београдском Новом гробљу.

О сопственом животу је записао: "Чини ми се да кад би људи знали колико је за мене напор био живјети, опростили би ми лакше све зло што сам починио и све добро што сам пропустио, и још би им остало мало осјећања да ме пожале".