Садамов пуковник организовао Исламску државу

У тексту "Теористички стратег: Тајни документи откривају структуру Исламске државе", њемачки часопис пише како је Ирачанин Самир Абд Мухамад ал-Халифи детаљно организавао џихадисте, али и како је група официра режима Садама Хусеина организовала сунитске екстремисте који су постали основа терористичке организације која је заузела велике дијелове Сирије и Ирака.

Позивајући се на руком исписане документе Ал-Хлифавија, који је познатији као Хаџи Бакр, Шпигл наводи да они износе портрет организације која је, мада дјелује да је вођена верским фанатизмом, заправо хладно прорачуната.

Свједоци с којима је Шпигл разговарао Хаџи Бакра описују као повученог, учтивог, ласкавог, изузетно предусретљивог, уздржаног, неискреног, бескрупулозног и злонамјерног. Сви до једног, међутим, кажу да никада нису знали с ким тачно имају посла.

Бакр, иако је годинама вукао конце у Исламској држави, све до своје смрти је био мало примијећен. Бивши чланови Исламске државе га често помињу као водећу фигуру, али се никада није знало која је била његова улога.

Његови документи описују како је организавано вођсво Исламске државе и какву улогу су у њој имали бивши званичници Садама Хусеина. Такође се описује како је планирано заузимање сјеверног дијела Сирије, што је омогућило њено касније напредовање у Ираку.

У његовим текстовима, међутим, упадљиво је одсуство вјерских елемента, наводи Шпигл. Бакр је био "националиста, а не исламиста", навео је ирачки новинар који га се сјећа као веома интелигентног и чврстог официра. Шпигл пише да је Бакр с малом групом сарадника стигао у Сирију 2012. с "наизглед апсурдним планом" - Исламска држава ће заузети што више територија у Сирији, а онда то искористити за напад у Ираку.

Бакр је био пуковник обевјештајне службе ваздушних снага ирачке војске све до 2003. када је шеф америчких окупационих снага 2003. распустио ирачку војску. Као и хиљаде других сунитских официра оданих Хусеину, Бакр је остао без посла, огорчен и без прихода.

Бакр се повукао у подземеље и сусрео Абуа Мусаба ал-Заркавија у провиницији Анбар на западу Ирака. Заркави је раније водио камп за обуку терориста у Авганистану. Од 2003. постао је чувен по организацији напада на снаге САД, мисију УН и шиите. Заркави, који је био исувише радикалан и за Осаму Бин Ладена, убијен је у ваздушном нападу САД 2006.

Хаџи Бакр је постепено постао један од војних вођа екстремиста у Ираку, а од 2006. до 2008. био је у америчким затворима Камп Буки и Абу Граиб. Преживио је таласе хапшења и убистава у организацији америчких и ирачких снага којим је доведено у питање постојање Исламске државе Ирака и Леванта, претеча Исламске државе.

С другим бившим високим официрима дошао је у прилику да приграби власт у малом кругу џихадиста који су у притвору у Камп Буки искористили вријеме да успоставе мрежу контаката. До 2010. пораз ирачких и америчких снага дјеловао је безизгледно, али је моћна подземана организација добила обличје кроз терористичке нападе и рекетирање, наводи Шпигл.

Када је у Сирији 2011. избила побуна против диктатуре режима Башара Ал-Асада, вође Исламске државе Ирака и Леванта су уграбиле прилику. До краја 2012, посебно на сјеверу, владине снаге су биле поражене и протеране, а успостављено је мноштво локалних побуњеничких група и савјета. Тај хаос организована група бивших официра успјела је да искористи.

Бакр се настанио у Тал Рифату, сјеверно од Алепа. Тај мали градиће је постао 2013. упориште Исламске државе у провинцији Алеп. Ту је, како су га називали, "Господар сјенки" направио скицу структуре Исламске државе, од вођства до локалног нивоа.

Он је детаљно излозио листу индивидуалних одговорности. То није био манифест вјере, већ веома технички презицан план за обавјештајну структуру Исламске државе, која веома наликује на злогласну источњемачку тајну полицију Штази, наводи Шпигл.

У основи план је био да се у сваком мјесту организује исламски мисионарски центар (дават) гдје би се регрутовало пар људи за шпијунирање својих сусједа и становника мјеста с циљем да се прикупе информације ко су главе породице, одакле им новац, какав им је став према џихаду, да ли имају љубавнице или да ли су хомосексуалци или криминалци, што је касније коришићено за изнуде.

Бакр и мала група бивших ирачких обавјештајних официра за вођу Исламске државе 2010. су поставили Абу Бакра ал-Багдадија с циљем да као образовани свештеник да групи религизоно лице. Мада је Багдади постао познат као вођа џихадиста, поставља се питање колико он заиста има апсолунту власт.

Исламска држава је имала и тактику да не ангажује много Сиријаца, већ да се више ослања на стране борце пошто је локално становништво било склоно да брани своја мјеста и градове. Странци нису познавали никога осим својих сабораца, нису имали разлога да исказују милост и брзо су многли бити ангажовани на различитим мјестима, наводи њемачки лист.

Хаџи Бакр је имао и кључну улогу у односима с Асадовим режимом, пошто је деценијама одржавао контакте са званичницима сиријске обавјештајне службе.

Режим у Дамаску је 2003. био у паници да ће тадашњи амерички предсједник Џорџ Буш послије побједе над Хусеином окренути трупе ка Сирији. Званичници сиријске обавјештајне службе су годинама организовали пребацивање хиљада радикалних исламиста из Либије, Саудијске Арабије и Туниса ка Ал-Каиди у Ираку.

Примарни циљ је био да се Американцима отежа ситуација у Ираку, али је десет година касније Асад имао другачији мотив - да себе представи као мање зло, па је успотављена нека врста севеза између џихадиста Исламске државе и режима. Обје стране су покушавале да искористе другу с намјером да касније превладају када се поразе други непријатељи.

Упркос завјету да се боре против режима, вође Исламске државе нису имале проблема да добијају помоћ од ваздушних снага сиријске војске, наводи Шпигл. У борбама између Исламске државе и других побуњеника у јануару 2014, Асадови авиони су бомбардовали само побуњеничке положаје, док су вође Исламске државе наредиле својим борцима да не пуцају на војску. То је збунило и многе стране борце Исламске државе који су џихад другачије замишљали.

До преокрета у односу са снагама режима, дошло је када је Исламска држава заузела ирачки град Мосул са складиштима с великим количинама оружја. Тада су се џихадисти осјетили довољно снажно да нападају своје раније помагаче. Напали су војну базу код града Раке, гдје су раније помагали борбом против побуњеника, заузевши је и побивши војнике.

Од тада почиње и лагано слабљење Исламске државе, посебно у Ираку, гдје су ирачке снаге заузеле Кобани, а потом и Тикрит, родно мјесто Садама Хусеина.