X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
Лутер
21/01/2010 |  18:32 | Извор: СРНА

ВЛАДА РС: НЕАРГУМЕНТОВАНЕ ИЗЈАВЕ ОХР-а И ПИК-а

ОХР и неки амбасадори земаља чланица Управног одбора ПИК-a недавно су дали правно неаргументоване изјаве у погледу одлука високог представника о наметању одлука о продужењу мандата страним судијама и тужиоцима, као и у погледу ставова и закључака Владе и Народне скупштине Републике Српске - саопштено је данас из Владе РС.
Закључци Владе РС од 14. децембра 2009. и њихово потврђивање у Народној скупштини 28. децембра 2009. године у потпуности су у складу са Дејтонским мировним споразумом и уставним поретком БиХ, супротно недавним нетачним тврдњама високог представника - наводи се у информацији Владе у којој се правно побија саопштење ОХР-а од 29. децембра прошле и 6. јануара ове године и саопштења амбасадора од 8. јануара 2010. године. Саопштење Владе РС под насловом "Исправак погрешно наведених правних чињеница од стране Канцеларије високог представника и појединих одређених амбасадора земаља чланица Савјета за имплементацију мира", Срна објављује интегрално: Супротно наводима високог представника, Анекс 10 Дејтонског мировног споразума – Споразум о цивилној имплементацији мировног рјешења – представља једини извор овлашћења високог представника. Анексом 10 створена је функција високог представника и одређен његов конкретан мандат. Анекс 10. не пружа високом представнику ништа што би могло да подсјећа на свеобухватна овлашћења која Високи представник тренутно брани, као што су овлашћење да се доносе, мијењају и укидају закони, да се ангажују и постављају стране судије и тужиоци, или да се смјењују носиоци јавних функција и да им се забрањује обављање дужности. Умјесто тога, Анекс 10. упућује високог представника да, на примјер, ,,олакшава”, ,,покреће”, и ,, координише”. Савјет безбједности Уједињених нација никада није усвојио никакву одлуку која високом представнику даје овлашћења изван оних која су му дата у Анексу 10; нити је Савјет безбједности усвојио било какву одлуку којом се високи представник овлашћује да доноси ,,обавезујуће одлуке” које крше међународне споразуме из области људских, грађанских и политичких права, као ни друге одредбе међународног права, Устав БиХ (који чини Анекс 4. Дејтонског мировног споразума) или законе БиХ и ентитета. Високи представник погрешно тврди да је “он, у складу са Анексом 10. Дејтонског мировног споразума, коначни ауторитет за тумачење цивилних аспеката мировног споразума”. Амбасадори земаља чланица Управног одбора Савјета за имплементацију мира тврде слично. Заправо, Анекс 10. омогућава да ,,високи представник има овлашћење за коначну интерпретацију овог Споразума на терену /Анекса 10/ …”. Ова одредба, као што се из текста јасно види, не проширује овлашћење високог представника да интерпретира ,,овај Споразум” изван Анекса 10. у било којим другим дијеловима Дејтонског споразума, као што су Анекс 4, Устав БиХ. То право припада странама потписницама споразума и посебним институцијама којима то овлашћење даје упаво Устав БиХ. Амбасадори земаља чланица Управног одбора Савјета за имплементацију мира нетачно тврде да “тумачења власти Републике Српске ... не могу бити замјена за тумачења високог представника.”. Заправо, становиште међународног права је управо супротно. Основно правило међународног уговорног права каже да су уговорне стране те које, у крајњој инстанци, имају контролу над тумачењем уговора. Дејтонски мировни споразум се састоји од Оквирног споразума и његових анекса, једанаест додатних споразума са различитим уговорним странама. Високи представник није уговорна страна у Оквирном споразуму, нити у једном опд његових 11 анекса. Поред тога, осим у Анексу 10, ни у једном другом анексу нема ни помена високог представника. Тврдити да високи представник, а не уговорне стране ових других анекса, има овлашћење да их тумачи, у директној супротности је са међународним правом. Што се тиче међународног права, супротно тврдњи високог представника, не постоји никаква правна обавеза Републике Српске “која проистиче из чињенице да је Одлука високог представника заснована на једногласном договору амбасадора земаља чланица Управног одбора Савјета за имплементацију мира.” Савјет за имплементацију мира је самоорганизована, ад-хоц група од неких 55 држава и организација. Није у питању међународна организација у смислу међународног права. Дејтонским споразумом нису дата никаква овлашћења интервенисања у унутрашње послове или међународне односе БиХ. Напротив, Савјет за имплементацију мира се чак ни не помиње у Дејтонском споразуму. Нити је Савјет безбједности УН сходно Глави VII или другим одредбама Повеље дао том Савјету било какво овлашћење да интервенише или надзире унутрашње послове или међународне односе БиХ или њених ентитета. Према томе, Република Српска (и друге стране потписнице Анекса 10 и других анекса) немају законску обавезу да се придржавају ставова које заузима Управни одбор Савјета за имплементацију мира у својим коминикеима или на други начин. Иако Република Српска уважава мишљена чланова Савјета за имплементацију мира, саопштења Савјета за имплементацију мира немају правну снагу ни у домаћем ни међународном праву. Свакако да овакве изјаве нису у стању да овласте или нареде било високом представнику или Влади Републике Српске да прекрше обавезујуће одредбе закона БиХ и међународног права. Исто тако, Савјет за имплементацију мира нема никакво ни правосудно овлашћење нити овлашћење да тумачи Дејтонски мировни споразум. Поменути извор такозваних ,,Бонских овлашћења” заправо није ни Савјет безбједности УН, ни Савјет за имплементацију мира, већ их је сам себи додијелио високи представник. То потпуно јасно произилази из језика релевантних саопштења Савјета за имплементацију мира. Саопштење са Бонске конференције из децембра 1997. само ,,поздравља намјеру” високог представника да предузме одређене ограничене кораке у погледу његовог овлашћења да интерпретира Анекс 10. Међутим, шта год износила саопштења Савјета за имплементацију мира, такве изјаве не могу преиначити правна овлашћења дата високом представнику у Анексу 10 као што је изложено у горњем тексту. Поред тога, у Саопштењу амбасадора земаља чланица Управног одбора Савјета за имплементацију мира, амбасадори погрешно тврде да говоре у име “Савјета за имплементацију мира у цјелини”. (Видјети такође параграф 4 Саопштења: “Савјет за имплементацију мира такође наглашава ... Савјет за имплементацију мира подсјећа ...”). Саопштење не представља ставове чак ни свих чланова Управног одбора, а камоли свих 55 чланова ПИЦ-а. Посебно треба примијетити да је амбасадор Русије, чланице Управног одбора, рекао да се његова влада снажно противи интервенционистичким овлашћењима високог представника и да, из тог разлога, не подржава саопштење амбасадора Управног одбора. Руски амбасадор је 9. јануара изјавио: “Примјена бонских овлашћења... не може бити корисна зато што производи једино кризу”. Нетачни су наводи високог представника да су потези Владе и Народне скупштине РС у супротности са њиховим обавезама из Дејтонског мировног споразума да “сарађују у истрази и процесуирању ратних злочина”. Нигдје се у Дејтонском споразуму не захтијева нити сугерише да се страни тужиоци и судије морају користити у домаћем процесуирању осумњичених за ратне злочине. У Извјештају Европске комисије о напретку Босне и Херцеговине од 14. октобра 2007, наводи се да је “сарадња БиХ са ICTY и даље добра”. Као што је Народна скупштина РС јасно изразила у својим Закључцима, Влада ће наставити да ради у складу са законом, укључујући и наставак пуне сарадње са ICTY. Влада, уз сагласност Народне скупштине РС, намјерава да одржи референдум како би грађанима Републике Српске омогућила да изразе свој став о Владиној политици у вези са потезима високог представника. Високи представник је, без образложења, изјавио да би такав референдум био у супротности са Дејтонским мировним споразумом и владавином права. Међутим, такав став није правно утемељен. Референдуме широко користе друге владе као механизам за осигурање демократске власти. Далеко од тога да их забрањује, Дејтонски споразум у Анексу 4 (Устав БиХ), у ставу 2 члана 1 захтијева да БиХ “... буде демократска држава која функционише на принципу владавине права и на основу слободних и демократских избора”. У преамбули Устава БиХ каже се: “Увјерени да демократске власти и правични поступци најбоље стварају мирољубиве односе у плуралистичком друштву”. Референдуми, које практикују демократске владе широм свијета, у потпуности су у складу са владавином права и демократском владавином. Императивно овлашћење да се пренебрегну одлуке демократски и у складу са уставом изабраних законодаваца, као што то чини неизабрано, страно лице - високи представник, није својствено демократској и уставној владавини. Напад високог представника због неизгласавања продужења мандата страних судија у Парламентарног скупштини, стварна је повреда Дејтонског споразума и начела демократије и владавине права које тај споразум заступа.