Шта доноси климатски споразум из Париза?

Шта доноси споразум о клими?

На почетку у сваком случају премало. Он тек за пет година ступа на снагу и налаже да се у другој половини стољећа успостави равнотежа између емисије штетних гасова који стварају ефекат стаклене баште и тога колико Земља може да апсорбује. Али, толико дрвећа нико не може да засади, тако да то фактички значи да државе морају драстично да смање емисију штетних гасова. Крајњи циљ је задржати глобално загријавање знатно испод два степена Целзијуса. Но циљ који је зацртан на захтјев малих острвских земаља, јесте 1,5 степени. Ту заправо стоји да земље морају дасе труде е да га достигну. Због тога што досадашњи национални планови за заштиту климе нису били довољни, за три године ће се говорити о томе како их побољшати. А тек од 2023. државе требало би да у редовним временским интервалима провјеравају те мјере.

Шта државе морају конкретно да учине?

Морају да одустану од употребе угља, нафте и гаса, да граде вјетрењаче, постављају соларне панеле, употребљавају геотермичку и хидроенергију. Сиромашним земљама које то не могу да постигну сопственим снагама, богате земље морају да помогну.

Ко добија новац и од кога?

Индустријски развијене земље су још у Копенхагену обећале да ће од 2020. земљама у развоју ставити на располагање сто милијарди долара годишње. Споразум у Паризу једнако подстиче и земље са убрзаним економским развојем да дају свој допринос. Оне би такође требало да смање емисију штетних гасова јер индустријски развијене земље су истина узрочник климатских промјена и требало би да понесу највећи део терета. Али, велике земље у убрзаном развоју толико су повећале привредни раст и повећале емисију штетних гасова да без њиховог учешћа више није могуће постићи смањење глобалног загријавања. Међутим, те земље не желе да се њихов привредни раст кочи строгим нормама. Управо због тога је пропао Самит о клими у Копенхагену 2009.

Зашто је сада било могуће, а у Копенхагену није?

Зато што је овог пута државама остављено да то добровољно ураде и зато што су у истом чамцу и два највећа загађивача – Кина и САД – који у све нису ушле добровољно већ хладно, економски прорачунато. Инвестицијама у соларну, вјетро и хидро енергију, нека мјеста ће више зарађивати него од трговине нафтом.

Да ли је споразум из Париза правно обавезујући?

Он се састоји из једног правно обавезујућег и једног необавезујућег дијела – јер тако се америчком предсједнику омогућава да прогура споразум у Конгресу САД без обзира на републиканску већину. Без обзира на то да ли је обавезујући или не, не постоји некаква полиција УН која би, у случају повреде споразума, умарширала у земљу. Стручњаци сматрају да ниједна земља због међународног притиска, противљења својих грађана и привреде неће иступити из париског споразума.

Да ли је споразум из Париза историјски?

Велика ријеч, али чињеница је да се до сада никада ниједним споразумом нису све државе свијета обавезале на заштиту климе. Кјото-протокол из 1997. обавезивао је само индустријски развијене земље. Канада је иступила из споразума, а Кина и САД, највећи загађивачи, нису ни биле дио споразума. Споразум из Париза потпуно је окренуо процесе: умјесто да се циљ прописује с врха, земље су саме унапред одлучиле шта желе да ураде. Затим се то све сабрало и подвукло и од тога је настао споразум. А то је, једноставно речено, идеја која стоји иза париског споразума о заштити климе. Сада би на томе требало да ради међународна заједница и ако је могуће у што краћем року, како савјетују научници и борци за заштиту климе.