Будимпешта: „Родољупци” фасцинирали стране критичаре

Из представе „Родољупци” Народног позоришта из Београда (Фото НПБ)

На британском театарском блогу Postcards from The Gods, објављена је критика Ендрјуа Хејдона у којој се наглашава храброст београдског позоришта што је пред мађарском публиком извело представу која говори о српско-мађарском сукобу из 19. вијека, на тако смио и узбудљив начин да аутор текста изјављује како је цијела представа, а посебно сцене пјевања на просценијуму и прозивања разних политичких фигура из бројних епоха савремене српске историје „најборбенија ствар коју је икада видео у позоришту!”

Хејдон налази и везу Стеријиног текста у оваквом извођењу са савременом британском политичком сценом јер су, како каже, „Родољупци” комедија у којој се оштро критикују хипокризија и дволичност, што по његовом мишљењу, одговара актуелној атмосфери припремања референдума за излазак Британије из ЕУ 2016. године.

Истичући квалитете режије и глуме који заједнички, на сценски ефектан начин, упозоравају на „трагедију националистичког размишљања”, овај британски позоришни критичар закључује да би, да је он Руфус Норис (умјетнички директор Националног театра из Лондона), ову представу „довео на сцену Националног театра, под хитно”.

Јудит Чаки, критичарка тиражног мађарског недјељника „168ора” у афирмативном тексту о представи „Родољупци” наглашава квалитет глумаца, истичући да они у колективним сценама „сјајно играју свјетину са свим њеним узвишеним и поражавајућим карактеристикама” чувајући индивидуалност ликова док „узнемирено и забринуто посматрају остале да се не би огреијшили о прикључивање” родољупцима, попут „скептичног и резигнираног” Гавриловића који „показује да је губитник јер није урлао са осталима”.

На најпосјећенијем мађарском сајту „Ориго медија групе”, критичар Ковач Балинт објавио је критику поводом гостовања „Родољубаца”, у којој је истакао да ова представа на храбар начин поставља болна политичка, друштвена и друга питања.

Овај критичар апострофира актуелност текста који, иако написан у 19. вијеку, „звучи као да га је писао неки савременик”, хвали редитељски поступак и истиче квалитет глумаца који, како каже, „брзо запале публику, постављајући важна животна питања о природи родољубља”.

У закључку критике, он истиче како је дужност сваког националног позоришта да игра „представе вишег значаја” и да је то пракса у свијету, али примећује да „ријетко које национално позориште смије да тако смјело постави у фокус таква питања као што је то урадило Народно позориште у Београду” представом „Родољупци”.