"Један могући живот" прва ромасирана биографија Надежде Петровић
Овим сусретом Надежде Петровић, док ствара своје посљедње дјело, са блиским пријатељем, сродном душом и умјетничким саборцем, надомак Прве резервне болнице поред Ваљева, у јеку Колубарске битке и епидемије тифуса, почиње Иванка Косанић роман "Један могући живот", први у српској књижевности чија је главна јунакиња жена која је обиљежила српско сликарство 20. вијека.
- Покушала сам да између редова те огромне докуменарне грађе о њеном животу и стваралаштву, чињеница забиљежених у биографијама, студијама, новинским текстовима, писмима, записима и ликовним критикама, наговијестим каква је заправо била Надежда - каже нишка књижевница која је свој претходни роман посветила Јелени Димитријевић, свјетској путници, путописцу, добротворки, првој жени у српској књижевности којој је објављено једно прозно дјело ("Писма из Ниша о харемима").
Ауторка је своје алузије и слутње о Надеждиној могућој интими, уплела у фикцију, коју је испреплетала око познатих и мање знаних чињеница из бурног, богатог, кратког и трагичног живота сликарке и родољуба.
- Водила је неку врсту "повишеног живота", у свој посао и подухвате уносила је ту повишену енергију, а са великом срчаношћу залагала се и за идеале у које је вјеровала, спорила се са злом - објашњава Косанићева, додајући да је Надежда сва била између страсти и пркоса.
Без обзира на то што се чини да се, послије једног вијека од њене смрти, све зна о сликарки која је промијенила читаво схватање умјетности код нас и патриоткињи која је положила живот на олтар отаџбине, најзагонетнији је остао управо њен интимни живот. У том дијелу, ауторка Надеждине романсиране биографије, каже да је у помоћ призвала фикцију, посебно описујући односе са мушкарцима из њеног окружења, од којих је, тврди, кључни и најдубљи био управо са Бранком Поповићем.
- Нигде се дословно не наводи, али може да се између редова прочита, како је њихова билискост била специфична - прича Ивана Косанић. - Заједно су путовали по Европи, били су два сродна бића, она је писала критике о његовом сликарству, а он о њеном. Пишући о томе како је Надежда први умјетник који је код нас изашао у природу, Поповић је назива и нашим Курбеом.
Косанићева наводи и једно свједочење по коме је Бранко Поповић навраћао у Сићевачку колонију управо да би се видио са Надеждом. И њихов посљедњи сусрет уочи сликаркине смрти у Ваљевској болници био је аутентичан, као и то да је уз велико Поповићево ангажовање, први пут постхумно, у пуном сјају представљен опус Надежде Петровић, на изложби у Павиљону "Цвијета Зузорић" 1938. године (трагично ће живот окончати и овај сликар и архитекта - наћи ће се на списку 105 интелектуалаца и угледних грађана, који су без пресуде стријељани, послије ослобођења Београда, али се тиме Косанићева не бави у овој књизи).
Један од ликова је Иван Мештровић, са којим је Надежда, каже Иванка Косанић, била блиска на другачији начин, него са Бранком Поповићем: Обоје су били пркосни, пружали отпор и противили се стварима са којима се у свом времену нису слагали. Тај пркос је ишао из дубине талента, а таквих бунтовника са разлогом, као што су били Мештровић и Надежда, нажалост, данас више нема.
- Вјеровала је да њу болест не може потпуно да сломи - пише, између осталог, у посљедњем поглављу "Једног могућег живота". - Али, када је махнула Бранку, а затим, гледала како његов камион нестаје као сјенка у даљини, она је осјетила неко нерасположење, психичку малаксалост која се простире на ноге и руке...
Извор: Новости