Свједок на суђењу Орићу: Турсуновић се хвалио да се осветио судији Илићу
Салиховић је потврдио да су приликом претреса терена 13. јула 1992. године, у реону Ажичког потока према Залазју, припадници јединице "Сућеска" Територијалне одбране Сребреница, код штале видјели од седам до десет убијених, за које су му касније рекли да су српски војници који су "артиљеријом терорисали становнике" и да су претходног дана убијени у унакрсној ватри.
"Хајдин Мустафић и Фикрет Мехмедбашић показали су ми два тијела. Рекли су: `То је тај судија`. Он је био и највећа звјерка међу Србима, њихов мозак. Рекли су и да је неки `свирач` био веома важан, јер је био главни артиљерац, те да им је драго што њих двојицу такве виде", рекао је Салиховић.
Он каже да је Илићево лице било крваво, да је имао бркове и браду и да је био у војној униформи.
Лешеве су, према ријечима свједока, оставили и отишли да раде претрес током којег су нашли нешто наоружања, а онда се вратили у Сребреницу.
Он је додао да му је Турсуновић говорио након акције у Залазју да је имао прилику да се освети.
"Није волио судију јер је мислио да га је осуђивао. Турсуновић је прије рата провео око десет година у затвору", рекао је Салиховић, додавши да је из Турсуновићеве приче закључио да је "успио дохакати Слободану Илићу".
Говорећи о акцији на Залазју 12. јула 1992. године, Салиховић је навео да је био припадник јединице "Сућеска", чији је командир био његов ујак Зулфо Турсуновић, али да лично није учествовао у овој акцији.
Он каже да му је Турсуновић рекао да остане у Сребреници како би дочекао рањенике у току акције.
Свједок је рекао да је возило јединице "Сућеска", тамић зелено-плаве боје који је кориштен у извлачењу рањених и убијених припадника јединице, возио Фарук Турсуновић звани Фаркан, син Зулфе Турсуновића, те негирао раније исказе свједока који су тврдили да је овим камионом управљао Амир Салиховић звани Аркан.
Други свједок одбране Мирсад Мустафић рекао је да је Сребреницу напустио 16. априла 1992. године и да је током цијелог рата био у Тузли, гдје је основао Удружење избјеглица.
"Током 1992. године није било никакве комуникације са Сребреницом. Једина комуникација 1993. године била је путем радио аматера, а писана је почела тек 1994. године", рекао је Мустафић.
Он је потврдио да му је Ибран Мустафић рођак, те да су се видјели крајем 1992. године у Тузли када су разговарали о стању у Сребреници и породицама које су тамо остале.
На питање Орићевог браниоца Лејле Човић да ли је Ибрану Мустафићу могао показати неки папир на којем су имена српских заробљеника, свједок је рекао да за то није било шансе.
Свједок је рекао да није имао никаква сазнања, нити информације о дешавањима у Сребреници, а да је за акцију на Залазју сазнао тек након рата.
Орић и Мухић оптужени су да су 1992. године у мјестима Залазје, Лолићи и Куњерац убили тројицу заробљеника српске националности - Слободана Илића, Милутина Милошевића и Митра Савића.
Суђење се наставља 7. фебруара.
Извор: СРНА