X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
1411
25/05/2017 |  12:12 ⇒ 18:44 | Извор: РТРС

Бојић за Спутњик уочи београдске премијере- Потресна борба за живот дјевојчица (ВИДЕО)

Захваљујући епској борби за живот двије дјевојчице из Бањалуке, научници су на трагу лијека за једну од најтежих и најбруталнијих болести - лафору. О томе говори нови филм Дениса Бојића "Лице лафоре" у продукцији РТРС, који ће вечерас у 18 часова имати премијеру у Југословенској кинoтеци у Београду.
Премијера филма Дениса Бојића "Лица лафоре" - Фото: РТРС
Премијера филма Дениса Бојића "Лица лафоре"Фото: РТРС

Аутора сјајног филма "Дјеца", који је у свијет послао потресну причу из Републике Српске о људима који су у рату изгубили по троје дјеце, урадио је још једно дјело вриједно свјетске пажње.

Инспирисала га је прича породице Гајић. Када су Татјана и Милана обољеле од окрутне и до сада неизљечиве лафорине болести, Сњежана и Витомир Гајић се нису препустили очају, већ су кренули у борбу за лијек. Од борбе нису одустали, ни када је Татјана изгубила битку за живот.

Лафора је генетска болести, сусрет два лоша гена родитеља, у једном од 500.000 или милион случајева. Мутације доводе до тога да се лош гликоген дванаест или тринаест година таложи у мозгу, који од тог тренутка рапидно губи функције.

- Мајка Сњежана нам је то објаснила у филму, дијете се вратило кући из школе и рекло, мама, ја сам заборавила да читам, а друга ћерка дође и каже, мама ја сам заборавила да ходам. Шест мјесеци послије тога, ниједна животна функција више није постојала. Стање вегетације траје пет година. Нема спавања, не постоји ниједан минут слободног времена родитеља, ни медицински третман који може да помогне дјеци. Буквално 24 сата спасавате дјетету живот - каже Бојић.

Он додаје да српски језик нема довољно снажан епитет којим може да се опише мајка Сњежана Гајић. Као мајка, али и као педијатар, била је потпуно свјесна ситуације у којој се нашла и чињенице да излазак у медије може помоћи да се пронађе лијек. Овај филм је дио њене и борбе њеног супруга. Она нам је дала потпуну слободу да урадимо филм онако како ми сматрамо да треба, то је непроцјењиво. Она нам је освијетлила пут, екипа филма није постала жртва, што је у оваквим пројектима јако тешко - рекао је Бојић.

- Направите план снимања, дођете, онда дијете у неком тренутку буде животно угрожено, прекидате снимање. То траје у недоглед, док не ухватите неколико кадрова који су одговарајући. Приближни ономе што сте замислили. Најтежи тренутак је када, док дијете умире, морате родитељу да сугерише шта да уради да бисте добили кадар. То је јако тешко превалити преко усана, страшно је, иако обоје знате да је важно - присјећа се аутор.

Филм је сниман у Белгији, Француској, Хрватској, Србији, БиХ, али и у истраживачком центру у Торонту, гдје је породица Гајић у сарадњи са професором Бежом Минасијаном направила помак. Мишеви су добро реаговали на лијек на којем је рађено, а професор, иначе Јерменин, супротно "законима" фармацеутске индустрије, сам је пронашао компанију у Америци која ће се даље бавити истраживањима и регистрацијом лијека.

Док буду трајала посљедња испитивања лијека, филм Дениса Бојића обићи ће све највеће фестивале документарног филма у свијету.

Аутор филма, али и критика кажу да је, поред тога што је античка трагедија, ово изворно прича најприближнија хришћанству. Прича о ултимативној жртви, љубави насупрот које стоји опште добро. У том контексту треба посматрати филм, али и породицу Гајић.

- Живимо у свијету који је лишен суштинских вриједности, таква нам се форма намеће, у свакодневици тешко је оцијенити шта је трајно, добро, шта нас чини људима. То се најчешће дешава кроз трагедије, кроз овакве примјере - закључује аутор филма "Лица лафоре".

Извор: Спутњик