X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
М:ТЕЛ
04/09/2017 |  13:41 ⇒ 13:45 | Извор: РТРС

Руски стручњаци: Шећер (ни)је бијела смрт

Људи често једу због нервозе или када се не осјећају добро, посебно слаткише који дижу расположење. Лоша ствар је што слаткиши гоје. Али уз неке мале трикове, није све тако страшно, пише Спутњик.
Слатко - Фото: илустрација
СлаткоФото: илустрација

Слаткише јести послије главног јела, никако умјесто њега. Слаткиш изабрати тако да се заиста ужива у његовом конзумирању и јести га полако, савјетује директор Научно-истраживачког института дијететике из Самаре, доктор Михаил Гинзбург. Он сматра  да било каква забрана ствара контраефекат и да је боље, ако већ осјећате потребу за слаткишима, да себе мало почастите:

- Ако се особа стално кочи, а једу јој се слаткиши, та се жеља акумулира и најчешће на крају дође до преједања. Најчешће се контрола губи на крају дана и увече долази до тог неконтролисаног уноса слаткиша. Зато мислим да све ригидне забране воде гојењу - каже доктор.

Доктор Гинзбург за Спутњик објашњава и да до данас практично није нађена идеална замјена за шећер, иако постоји много вјештачких заслађивача на тржишту:

- Већини људи они се заправо не свиђају. Осим тога, направити идеалну замјену за шећер је практично немогуће и зато што  је чуло укуса, ако није нарушено,  врло софистициран механизам. Такође, слаткише организам интуитивно тражи јер шећер доноси енергију у наш организам.

Иначе, научници  су утврдили да рад рецептора за укус утиче на то колико ће слаткиша човјек појести. Тачније, поремећај рада рецептора и благи или потпуни губитак чула укуса најчешће води гојењу и развоју зависности од хране са повећаним садржајем шећера.

Живимо у изобиљу енергије која потиче из хране и што се истанчаности укуса тиче, свако од нас воли и тражи другачију храну. Али, са друге стране, ако говоримо о инстинкту, организам и даље функционише исто као и прије неколико десетина хиљада година, када су се људи буквално борили да дођу до хране. Тада је људи нису имали свакодневно и зато је и код нас још увијек развијен механизам складиштења вишка хране, што у данашњим условима условљава гојење.

- Шећер, посебно у количинама које употребљава савремени човјек, ипак је штетан. Када се човјек, због данашњих услова живота, веома мало креће, концентрација шећера у крви се повећава, што временом доводи до запаљења ткива и касније до разних патолошких стања и поремећаја метаболизма.

Гинзбург сматра да култура исхране мора постојати, мада додаје да је то данас често привилегија оних који имају довољно новца да се разноврсно хране. Исто тако, подвлачи да је неопходно развијати и неговати културу конзумирања слаткиша. Дакле, као што је већ речено, стриктне забране најчешће доводе до супротног ефекта, односно до прекомјерног гојења. Зато би требало научити, истренирати организам на мале количине слаткиша.

- Осим тога, ту су још и неке мале али корисне тајне: слаткише јести послије, никако умјесто главног јела. Слаткиш изабрати тако да се заиста ужива у његовом конзумирању и јести га полако. Такође, јести што више хране која садржи влакна, попут ражаног хљеба и поврћа, јер се тако током варења смањује ресорпција шећера.

Такође, доктор истиче да би чак и лубеницу требало јести послије главног оброка, јер је препуна фруктозе. У Америци се сматра да фруктоза стоји у директној вези са растом броја гојазних.

- На примјер, особа може да поједе чак и до 500 грама лубенице одједном. Другим ријечима, то је 50-60 грама фруктозе, односно чак четири кафене кашичице. То је, наравно, много. Зато не препоручујем више од двије кришке, а посебно је овај савјет намијењен људима који имају више од 50 година и онима који имају повишен притисак.

А да је организам заиста потребно тренирати када је у питању употреба слаткиша сматра и Игор Васиљев, психолог и савјетник предсједника Академије безбједности Русије.

Васиљев објашњава да је човјеку својствено да када се не осјећа добро или када га обузима незадовољство, он почиње да "једе своје незадовољство". На неки начин, ово постаје зависност, буквално као наркоманија, како каже он и многи не схватају, не знају како да престану да се преједају:

- Организам би у тим ситуацијама требало тренирати, односно нешто мијењати уз помоћ психолога. Јер преједање слаткишима практично доводи до тога да особа временом постаје канта за ђубре. У ситуацији када се не осјећају задовољно, неке особе  утјеху траже у слаткишима, а то су нездрави угљени хидрати чија конзумација у превеликим количинама на крају води и до појаве онколошких болести. 

Васиљев закључује да се они који баш никако не могу да одоле слаткишима радије окрену меду, црној чоколади, урмама, сушеним смоковама, грожђицама. Такође, савјет је и да по могућству мед буде природан без додатог шећера, као и поменуто сушено воће.

Стручњаци ипак додају: ако зависност од слаткиша постаје неконтролисана, треба потражити савјет психолога.

Извор: Спутњик