X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
Лутер
22/10/2017 |  16:15 ⇒ 20:38 | Извор: РТРС

Анђелко и Ахмет, бивши рудари чије пријатељство траје 60 година (ВИДЕО)

Анђелко Тодоровић и Ахмет Шабић радни вијек провели су у руднику Мрамор код Тузле. Често су награђивани као најбољи рудари, а Ахмет Шабић се 1982. године нашао у друштву награђених политичара, привредника, образовних радника, војних лица на додјели награде ЗАВНОБИХ-а, највећег признања тадашње БиХ. Пријатељство Тодоровића и Шабића не блиједи ни данас, 22 године послије посљедњег рата.
Ахмет Шабић и Анђелко Тодоровић - Фото: РТРС
Ахмет Шабић и Анђелко ТодоровићФото: РТРС

Шездесет година траје пријатељство Анђелка и Ахмета. Због физичке удаљености, посљедње двије деценије ријетко се виђају, али ти сусрети и даље су пуни емоција. Ахмет каже ''то је срећа као кад се браћа сретну''.

"Имао сам два брата, али Анђелко је изнад свих. Да није њега било, да сам радио за још десеторицу, не бих ја добио ову награду", каже Ахмет.

Он ће са супругом ускоро обиљежити 60 година брака, а супружници Тодоровић броје више од шест деценија брака, од којих су многе проведене у дружењу са Шабићима.

"Да су браћа можда се не би толико вољели, а њих двојица се тако пазе, као и нас двије. Међусобно се веома поштујемо", каже Ахметова супруга Емина.

Ахмет је награђиван због резултата које је имао као копач угља. Ипак, оно највеће признање – награда ЗАВНОБИХ-а - каснила је јер није био члан партије. Анђелко, као његов шеф и пословођа смјене, инсистирао је да он буде предложен за ту награду и коначно – 1982. године Ахмет је отишао у Сарајево на додјелу. Нашао се у друштву политичара, привредника, војних лица...

''У Сарајеву су ми Микулић и Стојановић рекли да сам дошао по највеће признање, а нисам члан Савеза комуниста. Ја сам им одговорио да никада нећу ни бити, да ја сам комуниста у срцу....'', прича Ахмет.

За тадашњу плату могли су, кажу, купити краву, дјецу су отхранили, школовали, дочекали пензију. Рударски хљеб са седам кора тешком муком и крвавим знојем поштено се зарађује у мрачним дубинама, али за њих двојицу, ипак, је био сладак.

"Сладак је јер га човјек заради поштено, како оно кажу, а жена скува погачу која је боља од било које данас векне хљеба...'', каже Анђелко.

Анђелко Тодоровић, старина који гази деведесете има само једну жељу – да још једном обуче свечано рударско одијело. Његово пријератно остало је у кући у Тињи која је уништена.